Опонашање других

Опонашање других

Људска потреба да се буде прихваћен, да се припада, да се не буде друкчији, различит и стран у датом друштвеном окружењу узрок је поистовећивања или имитације

Живимо у време у којем се многи људи, и млади и одрасли, труде да се другима представе као оригинални, посебни, јединствени, друкчији. Посебно се тинејџери труде да се истакну, буду различити од вршњака и оставе утисак занимљиве, а с тим и привлачне личности. Ма колико та тежња била изражена, људски мозак функционише на други начин: као машина за опонашање других.

Велики део овог опонашања се одвија на несвесној равни. Деца опонашају своје родитеље, али и другу децу. Тинејџери опонашају своје вршњаке, али и изабране „идоле”. Одрасли људи опонашају друге како би били прихваћени или заузели друштвени статус. Велики део социјалног учења се одвија кроз несвесно опонашање других људи.

Утицај групе

Када се нека одрасла особа пресели из једне средине у другу, друкчију средину, она несвесно усваја обрасце понашања, облачења, изражавања и говора који постоје у новој средини. За неколико година она се „утопи” у нову средину тако да ју је тешко разликовати од „староседелаца”. Узрок томе је људска потреба да се буде прихваћен, да се припада, да се не буде друкчији, различит и стран у датом друштвеном окружењу. То је у складу са латинском пословицом: Када си у Риму, чини оно што Римљани чине.

Постоји више назива за психички механизам који је у основи опонашања, као што су поистовећивање или идентификација, имитација, учење по моделу, узор, копирање итд. У основи овог механизма јесте чуло вида: људи опонашају оно што виде, али не све него само оно што им се свиђа. На важност чула вида указују речи с-виђати, где је корен вид, као и узор, где корен зор значи гледати. На основу онога што се види, настаје жеља да се има оно што други има, да се буде као други, да се понаша као други.

Све то чини да је и група вршњака у којој се креће неки тинејџер важан фактор у развоју његове личности. Тинејџери имају наглашену потребу да буду прихваћени и да припадају групи, тако да ако припадници групе имају проблематично понашање, велика је вероватноћа да ће и дати тинејџер почети тако да се понаша. Исти овај механизам који важи за лоше друштво, важи и за добро друштво. Ако је група састављена од младих који се понашају на пожељан и позитиван начин, тинејџер ће их опонашати.

Када учитељи и професори раскошношћу свог знања и своје личности постигну да су ученицима и студентима узори, онда ће ови несвесно „упијати” не само знање него и начине понашања датих професора, и трудити се да личе на њих. А када је на некој школи или факултету већи број таквих наставника, тада то постаје најбоља школа.

Многи људи интуитивно знају да када су у контакту с људима који им импонују, који су им узори, да се развијају као личности јер осећају да се на тај начин обогаћују „преузимајући” неке позитивне начине размишљања и понашања.

Појава масовних медија, поготово оних визуелних, довела је до једног новог проблема. Док су раније људи опонашали друге људе из стварног живота, медији су понудили нестварне, илузорне ликове за узоре. То су са једне стране стварне особе, филмске и музичке „звезде” које публици нуде пажљиво обликоване имиџе и персоне, скривајући бројне аспекте својих правих личности и стварних живота.

 Узори с филма

С друге стране су то потпуно измишљени ликови из филмова и серија. Бројни су они који неуспешно покушавају да опонашају филмске ликове и да пренесу филмске сценарије у стварни живот.

Опонашање других може постати и свестан начин личног раста и развоја. Када је неко успешан у нечему, људи му често завиде. Када виде да је неко с ким се упоређују успешнији од њих, закључују да су они у истој мери неуспешни. Уместо да у туђем успеху виде властити неуспех, могу успешну особу претворити у узор. То једноставно значи да виде шта је та особа радила да би постигла успех, и да почну да раде исто то како би остварили исти такав успех. У том смислу можда би се колективна свест променила када бисмо уместо често коришћеног израза „завидан успех”, користили „узоран успех”.

Занимљиво је да иако људи свесно и несвесно опонашају друге, не воле да њих други опонашају. Повремено чујемо од неке женске особе жалбу да јој нека друга „краде личност” јер је имитира у облачењу, шминкању и фризури. То је само знак да је постала узор, а да је имитирање облик ласкања.

politika