Патња и (Богопо)знање

У психосоматској перцепцији човекове личности неупитна је чињеница да сваком човеку патња пада тешко, јер је она мучење човековог бића, она је довођење човека до његових најнижих граница. Међутим, патња има и васпитни карактер, јер указује човеку на његову ништавност, показује му на Онога који све води и о свему промишља. Иако је сваког од нас живот circulus vitiosus радости и патње, ипак патња често остаје сакривена у најдубљем делу човековог бића, о њој се тешко говори и често она човека окује до те мере да он не види излаз из ње и не препознаје је као васпитање и самопознање своје личности.

О патњама као својеврсним самоспознајним и себеобретењским моментима сведочанство остављају они којима је Бог дао дар да кроз писану реч буду учитељи многима. Тако блажене успомене митрополит Амфилохије, на опелу нашем познатом књижевнику Данилу Кишу, говорећи о његовом животу каже да је „мера патње-мера знања“. Такав је и био живот Данила Киша и такви су и његови ликови. Суштински када човека обузме патња, љубав је датост која треба да га подигне и усмери. Достојевски, устима свога старца Зосиме, објашњава стање пакла у човеку који нема љубави. Он каже: „Пакао- то је терет и патња када не можеш више волиш“. Достојевски изједначује  стање пакла и стање патње и насупрот њима указује на љубав као боготражитељски пут и решење.

Постоји једна изрека: „Патња је  најбржа животиња која нас носи ка савршенству“. Владета Јеротић, тумачећи ову изреку, закључује да је она тачна, али констатује да човек мора да се очисти неуротичне патње, која несвесно жели вечност патње. О превазилажењу вечне патње Солжењицин „говори“ свом Ивану Денисовичу, „саветовајући“ му непоколебљиву молитву, да се треба молити да са нашег срца Бог уклони наталожено зло, јер ако се верује и планини да кажеш да се покрене, она ће се покренути. Алберт Ками у свом бестселеру „Куга“ даје једно питање и један одговор који децидно описује однос патње и знања: „Докторе, ко вас је свему овоме научио? Брзо је уследио одговор: Патња!“

Свети Порфирије Светогорац, светитељ нашег времена, види узвишеност патње у њеном очишћењу човека. Патња даје човеку потенцијал да сагледа исконско постојање и смисао свега. Она човека доводи до знања и познања, доводи га до боготражитељског и созерцатељног пута. Патњу, дакле, треба схватити као позив на преиспитивање своје личности, као вид спознаје егзистенцијалних животних потреба, као позив на усавршавање, као позив на љубав, „јер у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“.

patriot.name