Стање блаженства

Пошто је људска природа изгубила своје блаженство Адамовим преступом, неопходно је знати ко је био Адам пре тог губитка и у чему се састоји то блаженство, тј. то добро и облагодаћено стање у којем је човек био пре грехопада. Свети Оци нас уче да је Бог постао човек како би кроз Његово оваплоћење, Он опет могао уздигнути људску природу у стање блаженства. Зато, ми морамо знати на који га начин човек кроз Икономију Христовог оваплоћења може поново задобити. На почетку, када је створио човека, Бог га је створио светим, бестрасним и безгрешним, по Свом образу и подобију. И човек беше управо какав је и Бог Који га је створио; јер свети, безгрешни и бестрасни Бог сазда и Своја створења светима, бестраснима и безгрешнима. Међутим, пошто су непромењивост и неизмењивост особине једино Безначалног и Нествореног Божанског Бића, природно је створени човек подложан променама и изменама, иако је с Божијом помоћи имао средства и могућност да не подлегне измени и промени. Тако човек пошто беше свет није имао потребе за законом, јер праведнима не треба закон. Од какве је користи закон ономе ко је свет, бестрасан и чист? Закон заповеда чинити добро, а не зло. Међутим, Свето Писмо каже да погледа Бог све што је створио и гле, добро бјеше веома (Пост. 1,31). Према томе, пошто све беше добро, да ли је уопште постојала потреба да човек зна шта је добро, а шта зло? Будући да није постојало ништа осим онога што беше веома добро, тадашњи обожени човек није имао потребе за законом. Међутим, пошто је могао да једе са сваког дрвета у Рају, па чак и са познатог Дрвета Живота, беше му дата заповест да не једе само са тог једног дрвета, и то зато да би знао да је промењив и измењив, те да би због тога био опрезан, и да би заувек могао остати у том добром и благодатном стању. Тим речима, које му је Бог изговорио давши му заповест, јер ако буде јео са тог дрвета умреће; дао му је да разуме да је он промењив и измењив. Тако, у то време, у Рају није био потребан никакав закон – ни писани ни духовни. Али након што је човек јео са забрањеног дрвета и умро горком смрћу, тј. када је отпао од Бога и постао трулежан; тада, како не би у потпуности отпао од свега што је добро (пошто се зло због страшне раслабљености, којој је због трулежности постао подложан распространило међу људским родом и у многоме га поробљавало), дат му је закон по којем је могао да расуђује и разликује добро од зла. Пошто је човек ослепео, изгубио је разум и постао је не-разуман, па му је према томе била потребна и поука – као што пише у псалму: Уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс. 118,73). Увиђаш ли у како је јадно стање доспео човек, те колику потребу имаше за писаним законом? Јер након пада он више није могао познати и разумети чак ни овај свет. То је било могуће једино ако би био просветљен свише, од Бога – Његовим знањем. Међутим, када је дошао Христос и тако присно (нераздељиво) у Себи сјединио божанско са човечанским, да ово двоје који бејаху потпуно разједињени, тј. божанство и човечанство, постадоше једна Личност, иако остадоше несемешани и непрожети. Од тада, кроз заједницу са првоначалном и нествореном Светлошћу Божијом, човек постаде као светлост и више немаше никакву потребу за писаним законом, јер божанска благодат Исуса Христа обитавајући са њим и у њему доноси му плодове блаженог стања, а то су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, милосрђе, вера, кротост и уздржање. Зато апостол Павле, набрајајући ове плодове Духа Светог каже на крају да за такве нема закона (Гал. 5, 22-23); јер праведнима закон није потребан. А онај ко још нема ове плодове Духа Светог, није Христов, као што каже апостол Павле: ако пак неко нема Духа Христова, он није његов (Рим. 8,9). Такав се мора борити и тежити да постане Христов, иначе узалуд верује у Христа, нити има икакве користи од Христа. Сва његова настојања и борбе морају бити усмерене на задобијање Духа Христовог како би могао породити плодове Духа Светог, јер у томе лежи читав духовни закон и стање блаженства. Али, ако људска природа, кроз оваплоћење Христово поново задобија блажено стање, као што беше у почетку, и ако не постоји други начин, друга сила или мудрост, подвиг и борба којом људска природа може поново достићи блаженство као када беше створена, већ је то само у рукама Бога који ју је привео у постојање; и ако не постоји баш никакав други начин којим може добити блаженство онда чему се узалудно подвизавати, борећи се за то само сопственим подвижничким трудовима, читањем, подношењем страдања, исцрпљујући се жеђу, глађу и бденијима? И ако су таква и тако велика страдања узалудна и бескорисна за онога ко не зна ову велику тајну (спасења), онда је сваки хришћанин дужан да је научи и зна, како се не би узалуд подвизавао у подношењу тегоба, и дозволио да му душа пропадне заједно са њима – нешто најпoгубније што може да се деси. Будући да таква и тако велика подношења скорби треба да буду подузета не зато да би се задобило благодатно стање, већ да би се очувало благословено стање које смо примили још на светом крштењу, а пошто је тешко сачувати то богатство, морамо имати велику пажњу како бисмо га задржали, као што кажу свети Оци. А по својој кончини, хришћанин неће бити питан да ли се одрекао света, да ли је постио, да ли је бдио, да ли се молио, да ли је ридао, или вршио било које од добрих дела у садашњем животу; већ ће бити испитан да ли има неку сличност тј. благообразност са Христом као отац са сином – што је и апoстол Павле рекао: Дјечице моја, коју опет с муком рађам докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4,19). Јер који се год у Христа крстисте у Христа се обукосте (Гал. 3,27). Ако они који чувају врата Царства Небеског у једном хришћанину не виде Христов образ, као што син личи на оца, засигурно им их неће отворити и дозволити да уђу. Јер исто као што они који личе на старог Адама, тј. који су прекршили заповест Божију, остају лишени Царства Небеског, упркос чињеници да ни у ком случају нису криви због тога што су истообразни праоцу Адаму. Тако исто хришћани, као Нови Адам, тј. као њихов отац Христос, улазе у Царство Небеско упркос томе што њихова истообразност са Христом није њихова заслуга, јер се ово прима вером у Христа. Христоликост је у истини, кротости, праведности, и заједно са тим смирење и љубав према свим људима. Истина се чува у свим речима човековим, кротост у свим речима које други о њему изговоре, јер онај ко је кротак, било да је окружен похвалама или покудама, он остаје бестрасан и нити се узвисује у похвалама нити се понижава у покудама. Праведност се види у свим делима, јер као што тежину вештаствених ствари одређујемо помоћу ваге, и као што квалитет злата оцењујемо након полирања, исто тако ни у једном нашем подвигу се не одвајамо од граница праведности, ако под њима подразумевамо оне мере (тј. заповести) које нам је дао наш Господ. Смирење, као какво благо које се не може отуђити, уобличено у уму, има убеђење да се само силом благодати примљеном од Христа у човеку могу видети врлине које поседује. А то су: истина, кротост и праведност. Љубав за људски род је боголикост, јер чини добро свим људима, и благочестивим и неблагочестивим, и добрима и злима, и знанима и незнанима, исто као што и Бог свима чини добро, обасјава сунцем и праведне и неправедне, и шаље кишу и злима и добрима. Према томе, они који примише све ово од Христа, постадоше слични Христу, као што син личи на оца, јер не постоји син који природом својом није као отац оца. Из тог разлога је Бог постао човек, и кроз ту заједницу Божанског Бића са људском природом, Божанско Биће влада људском природом, као што је и написано: Припаши мач Свој о бедро Своје Силни, красотом Твојом и лепотом Твојом, и јачај и напредуј и царуј ради истине, кротости и правде (Пс. 44,5). Према томе, онај коме Христос није дошао да буде цар, кроз врлине које смо горе поменули, није христолик, и недостојан је да уђе у Царство Небеско. Заиста је тако, и сви подвизи су узалудни, ако нису усмерени на задобијање тих врлина. Зато, братијо, непрестано стремимо да се уз помоћ ових врлина уподобимо Христу, како бисмо били удостојени Његовог Царства. Њему нека је слава, част и поклоњење у векове векова. Амин. Свети Симеон Нови Богослов