Свети преподобни Саватије Соловецки

У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно. Због тога га сви вољаху и поштоваху; и осталој братији он постаде пример врлинског и трудољубивог живота; и име његово беше славно међу монасима. Не подносећи славу од људи, он се онерасположи, свестан да не треба искати славу од људи већ од Бога. И стаде размишљати како да се уклони одатле и потражи место где га не знају. Утом чу да у Новгородском крају постоји језеро Ладога, на коме се налази острво Валаам и на острву манастир Преображења Господњег, и у манастиру монаси који живе узвишеним подвижничким животом, труде се дан и ноћ у богоугађању, и издржавају се трудом руку својих. Стога преподобни моли игумана и братију да га с благословом пусте у тај манастир. И они га пустише. Он оде на острво Валаам, и би с љубављу примљен у манастир. Подражавајући тамошње монахе у тешким подвизима, и удвостручујући своје трудове, преподобни Саватије превазиђе све подвизима својим, и рашчу се његово врлинско живљење. И сва га братија тамо, као и у Кириловском манастиру, стадоше поштовати и хвалити. То тешко падаше преподобном Саватију, и силна га туга обузе. И он намисли да тражи безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. Чувши да у Северном Мору постоји пусто и ненасељено острво Соловецко, удаљено од обале два дана пловидбе, преподобни се обрадова духом и силна га жеља обузе да отпутује тамо и преда се безмолвију. И он мољаше настојатеља да га отпусти. Но настојатељ и братија, љубећи преподобнога због његових добродетељи и поштујући га као слугу Божјег посланог им од Бога, не жељаху се лишити таквог сажитеља, јер им свима беше од користи пример врлинског живота његовог, и мољаху га веома усрдно да их не напушта. Преподобни онда поживе с њима још неко мало време. Затим се помоли Богу и, уздајући се у Његову помоћ, он једне ноћи изиђе кришом из манастира и, вођен Богом, гређаше ка Соловецком Острву. Дошавши до мора, он стаде распитивати тамошње становнике о Соловецком Острву. Они му казаше да је оно далеко, да је пут морем тежак и страшан, и да им треба два дана, и то кад је море мирно, да једва стигну до њега. Преподобни их онда потанко испитиваше о том острву. И из њихових казивања сазнаде да је оно добро за монашки пустињачки и безмолвни живот. Притом дознаде и то: да је острво големо, да има око сто километара унаоколо, да има пијаће воде, језера са рибом, планине и дубраве, шуме и борје, и остале потребе за живот људски; људи га нису населили, јер је путовање до њега тешко; много пута су многи покушавали да се настане на њему, али су, уплашени од мора, то напуштали; понекад, кад је време лепо, рибари на чамцима одлазе тамо ради риболова, па се затим враћају. Добивши ова обавештења од приморских житеља, преподобни Саватије гораше духом да на том острву живи. Кад они разазнаше намеру блаженога, да хоће да се настани тамо, они га питаху: О старче, чиме ћеш се тамо хранити и одевати, када си ништ и стар? И како ћеш тамо живети сам на толикој удаљености од људи, пошто ниси у стању да сам себе збринеш? Одговори им преподобни: Децо, ја имам таквог Господа који природу старости чини младом, као што и одојче одгаја до уважене старости. Зна Он и убоге обогаћивати, и ништима давати потребно, и гладне насићивати са мало хране, као што некада насити у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова. Чујући старца како књижевно говори, неки се од примораца чуђаху његовој памети, а неки неразумни потсмеваху му се. Међутим преподобни, бацивши на Господа сву бригу своју, упути се одатле ка реци Виги. Када стиже до ње, он обрете тамо инока Германа[17] који живљаше крај капеле. Пошто проведе код њега неколико дана, и од њега чу о Соловецком Острву исто што и од примораца, они се договорише да, ослонивши се на Бога, иду и живе тамо. Онда они спремише чамац и нешто хране и алата, и помолише се доста Богу, па, положивши чврсту наду у Њега, седоше у чамац и кренуше. Море беше тихо, и они, уз помоћ Божју, безопасно препловише пучину и стигоше на жељено острво, радујући се и веселећи се духом, и благодарећи Бога који их приведе на тако пустињско место[18]. Онда зађоше једно поприште од обале у дубину острва, и угледаше дивно место крај језера. То место они изабраше за своје обиталиште, побише крст и начинише келије. И стадоше живети у Господу, трудећи се и радећи рукама, и од зноја лица свога набављајући себи испосничку храну. Они дакле непрестано рукама рађаху а устима Бога слављаху, свагда се молећи и Давидове псалме појући, умом се Богу приближавајући. После неког времена гореспоменути приморски житељи почеше завидети преподобним старцима што се населише на Острву, и говораху међу собом: