Свети Теодор, епископ едески, и други с њим

Град Едеса имађаше мужа по имену Симона, који имађаше жену Марију. Обоје беху побожни, бојаху се Бога и беспрекорно хођаху у заповестима Господњим. И чињаху многе милостиње, јер беху богати. Њима се роди само једна кћи, и они веома жељаху да добију мушко чедо. Стога хођаху к разним црквама Божјим, пошћаху и мољаху се, просећи од Бога сина.  Једном у Свету Четрдесетницу, и то у суботу прве недеље великога Поста, када се празнује спомен светог великомученика Теодора Тирона, они обоје одоше са прилозима у цркву светих Апостола на јутрење. За време богослужења они обоје задремаше у исто време, и сваки посебно удостоји се оваквог виђења. Видеше они где стоји у цркви свети апостол Павле са светим великомучеником Теодором Тироном. Свети великомученик говораше светом апостолу, указујући прстом на Симеона и Марију: "Ови људи, учениче Господњи, ватрено се моле Богу да им подари мушко дете. Стога им издејствуј код Бога што моле, да би њихови прилози црквама и њихове милостиње били награђени". И видеше они како им апостол меће на руке младунче мушкога пола, говорећи: "Ето, имате сина!" А великомученик рече: "Нека му буде име Теодор, јер ће детенце ово заиста бити Божји дар".  После овог виђења, и по завршетку јутрења, они испричаше један другом своја виђења, и дивљаху се што обоје имађаху једно исто виђење. И они много благодарише Богу што их обавести о зачећу сина, и вратише се дома радујући се. Затрудневши, Марија држаше себе у великом уздржању, јер ношаше у себи онога који је имао бити сасуд Светога Духа.  Када се наврши време, њима се роди син, и наденуше му име Теодор, сагласно жељи великомученика, и просветише га светим крштењем. Дете порасте и родитељи га дадоше у школу. Али се Теодор показа тежак на учење и слабог памћења.  Но и то беше по промислу Божјем, да би мудрост била дата дечаку не од људи него од благодати Господње. Дечко је често био укораван од родитеља и учитеља, и исмеван од својих вршњака. После пак неког времена њему паде на памет мисао, да моли од Бога уразумљење. И он стаде често одлазити у цркву и усрдно се молити.  Једном, руковођен божанским надахнућем, он у недељу дође у цркву пред свету литургију, уђе у олтар и сакри се под свети престо. То нико не виде. Архијереј дође и поче вршити свету службу, а дечак Теодор заспа под светим престолом, и спаваше све до краја литургије. Док тако спаваше, он имаде у сну овакво виђење: виде он некаквог дечка, као вршњака свог по годинама, који блисташе као сунце, и који га храњаше саћем од меда, и дајући му пастирски жезал у руке благосиљаше га.  После овог виђења Теодор се пробуди од сна и изиђе испод престола. Архијереј и они што беху са њим у олтару угледавши га зачудише се и питаху га, откуда он ту. Он им исприча о себи све и о виђењу које имаде. Архијереј се уплаши и одмах уврсти дечка у свој клир, произвевши га за чтеца. И од тога времена Теодор постаде оштроуман и способан за учење, превазилазећи разумом не само своје вршњаке него и старије од себе. Он напредоваше и у духовној мудрости и у световним наукама; јер у то време бејаше у Едеси чувени учитељ философије Софроније, код кога Теодор за кратко време изучи све науке.  Када Теодор напуни осамнаест година, родитељ његов Симеон престави се ка Господу; а након годину дана и мати његова Марија отиде ка Господу. Огромно имање што му остаде од родитеља Теодор раздаде сиромасима, одвојивши само један део својој удатој сестри. Та његова сестра роди сина Василија, који се удостоји архијерејског чина у граду Амасији, и би списатељ овога житија преподобног Теодора.  После смрти својих родитеља, у двадесетој години својој блажени Теодор отпутова у Јерусалим. Поклони се гробу Господњем, и обишавши сва места, он дође у лавру преподобног Саве, којом у то време управљаше ава Јован. Ту Теодор прими анђелски образ, и обучаваше себе у испосничким подвизима, и прохођаше све трудове у послушањима, ревносно учествујући дванаест година у свима манастирским служењима. Затим он умоли настојатеља да му нареди да сам обитава у усамљеничкој келији у безмолвију, у молитвеном тиховању. И добивши такву келију, он провођаше време у молитвеном тиховању, служећи Богу. Храна његова беше: мало парче хлеба и нешто воде по заласку сунца, и то не сваки дан. Каткад је он по два или три дана остављао себе без хране; много пута се удаљавао у Јорданску пустињу и проводио у њој многе дане и ноћи без хлеба и воде, молећи се непрестано као бестелесан, па се потом опет враћао у своју келију.  Двадесет четири године проведе преподобни Теодор у таквим испосничким подвизима. За овакво његово изврсно монаховање чу млади рођак његов Михаил и дође из Едесе к њему, желећи да подражава његове врлине. Теодор га прими и постриже, и држаше га поред себе као ученика, саиспооника и саподвижника. Михаил се научи да плете котарице, зделе и друге ствари, које по наређењу учитеља одношаше у свети град Јерусалим и продаваше. Добијени новац он доношаше оцу свом Теодору, који га одашиљаше у лавру к ави, да не би забадава добијао храну из обитељи.  У та времена Палестина и Финикија не беху више под влашћу грчких царева већ под сараценима, јер по попуштењу Божјем, због грехова тамошњих житеља, над њима владаху цареви сараценски. Дајући им велике данке, хришћани откупљиваху живот свој и веру. Но Своје верне људе Господ у исто време и утешаваше, творећи на Светом Гробу знамења и чудеса, којима се запушиваху погана уста хулитеља Христових, агарјана. И многе старешине агарјанске долажаху издалека у Јерусалим, да виде Христов гроб, и ту одаваху почаст хришћанском патријарху и осталим архијерејима, а житељима Јерусалима указиваху разна благоволења. У то време сараценски цар Адрамелех са женом својом Сеидом допутова из Вавилона у Јерусалим, да види Христов гроб и чудеса која се збивају на њему. Адрамелех беше човек кротак, и није желео да чини хришћанима неправду, иако је узимао од њих данак. Волео је да разговара о вери са ученим људима, при чему се држао свог сараценског умовања. Док се он још налажаше у Светом Граду, блажени Михаил, ученик и сродник преподобног Теодора, дође по наређењу свога учитеља у Свети Град да продаје своје рукодеље и становаше у гостопримници манастира преподобног Саве која се налазила у Светом Граду. Најпре Михаил оде и поклони се Христовом гробу и светој Голготи, а потом изиђе на трг са рукодељем. Ту га срете евнух царице Сеиде, и угледавши дивно израћене котарице и зделе, он се удиви тако изврсном раду и рече Михаилу: Младићу, пођи са мном, добићеш добру цену за те твоје радове. - Михаил пође са њим као безазлено јагње до врата дома нове египћанке. Евнух извести царицу да један монах продаје дивне рукотворине, и царица одмах нареди да доведу пред њу монаха са његовим рукотворинама. Када блажени Михаил уђе код ње, покварена жена би рањена нечистом помишљу на младога монаха. Јер он заиета беше леп у лицу, стасит, са брадом која тек беше избила; танак и блед од великог пошћења; а осим тога, кроз његову спољашњу лепоту зрачила је унутрашња лепота његове врлинске душе. Пиљећи у њега, царица се распаљиваше телесном љубављу према њему, и стаде га распитивати, ко је и откуда је. Он јој одговори: Ја сам убоги монах из лавре светога Саве. - Царица му рече: Видим, младићу, да си блед и мршав, па ми те је жао, и хтела бих да ти учиним неко добро. Ако си чији роб, ја ћу те ослободити; ако си чији заробљеник, ја ћу те откупити; ако си болестан, ја ћу те излечити; ако си сиромах, ја ћу те обогатити.  Целомудрени Михаил, слушајући ласкаве речи царичине, разумеде њену лукаву намеру и, обративши се срцем к Богу и подигавши духовне очи к Њему, помоли се у уму свом овако: О, Господе човекољубиви, избавитељу заробљених и надо безнадежних! Ти си пророка Свог Данила избавио од чељусти лавових, избави и мене у овом тренутку од ове љуте лавице која хоће да прогута душу моју и да је живу сведе у ад! - Затим рече царици: ја некад бејах заробљен сластима овога света, али ме Владика мој Христос Бог избави од тога благодаћу Својом. Бејах роб греху, али Господ мој, узевши на себе обличје слуге, ослободи ме. Нашавши ме болна и узевши немоћи моје, Он ме начини потпуно здрава. Ништ бејах и убог, али пребогати Син Божји, осиромашивши мене ради, неизмерно ме обогати, те сада ни у чему не оскудевам и ништа ми твоје није потребно. Ја имам своје богатство и здравље и слободу, и милошћу Спаса мог изобилујем сваким благом.  На то му се бестидна жена обрати речима: Младићу, ако ми постанеш пријатељ, науживаћеш се силних блага, те ће ти многи завидети, и бићеш господар над многима. - Свети Михаил одговори: Ја љубим Владику мог Христа који је мене заволео и душу Своју предао за мене, и желим да Га ненаситно љубим. А пријатељи су моји - чинови небеских анђела и хорови свих светих који ангелски живеше на земљи; неисказана је њихова лепота и благољепије. Имајући тако милосрдног Господара и тако миле пријатеље, ја нипошто нећу да будем твој пријатељ, нити да имам везе с тобом.  Тада му царица Сеида стаде грозно претити: Ако ми не испуниш жељу, ставићу те на многе муке и тело твоје издробићу ранама. - Монах одговори: Ја се старам да творим вољу Господа мог, а твојој се вољи ни у ком случају нећу покорити. Ако телу моме приредиш муке и казне, тиме ћеш души мојој издејствовати вечно блаженство. Буди уверена да ме никаквим обећањима нећеш приволети на своју жељу, нити ме мукама застрашити. - Царица рече: Јадниче! коликих блага ти лишаваш себе! Зашто ми не испуни жељу? Еда ли нисам лепа? Еда ли нисам љупка и привлачна? - Преподобни монах одговори: Ти не само ниси лепа, него си страховито ружна и смрдљива и одвратна; заслужујеш не љубав него мржњу.  Тада безбожна царица, испунивши се велике јарости, нареди да целомудреног инока повале на земљу и немилосрдно бију моткама. И дуго га тако мучаше, Затим га окована у ланце посла к цару са оваквим писмом: "Овај гадни монах дрзну се да ми се срамно наруга. Ако га оставиш жива, онда ћеш мене имати мртву".  Прочитавши царичино писмо, цар реши да јој испуни жељу, да је не би огорчио. Но прво зажеле да сам види монаха, и нареди да га доведу преда њ. Када преподобног изведоше пред цара, он се не хте поклонити њему, као што је то обичај када се излази пред цара и пред велможе, него стајаше право, мушки показујући своју душевну храброст и непокоравање непријатељима. Цар, бесно гледајући у њега, рече с гневом: Охоли монаше! шта имаш да кажеш поводом дрског дела твог? Но ја држим, да си ту без одговора. - Страдалник одговори: Царе, пре свега треба имати три врлине: страх Божји, правосуђе и милостиву дуготрпељивост према онима који греше.  Чувши овакве речи цар се стиша од јарости и нареди да Михаила ослободе окова, па га кротко упита, откуда је. Он одговори: Родом сам из града Едесе, а сада сам монах лавре светога Саве. - А када га цар упита односно кривице, о којој се говори у царичином писму, свети монах одговори: На мени се испуни позната прича: неко случајно натрапа на змију василиску, која самим погледом убија људе. Бежећи од ње он набаса на лава; и он волије остати са лавом него са отровном змијом василиском која очима убија.  Разумевши смисао приче, цар осети да је монах невин, и заволе га, једно због његове лепоте, а друго због његове памети. Стога зажеле цар да младог монаха одврати од хришћанске вере и придобије за своју веру. У њега беше један Јеврејин, учен и красноречив; он га позва себи у помоћ, па у његовом присуству стаде говорити иноку: Жао ми те је и штедим твоју младост, видећи твоју памет. Саветујем ти, и наређујем, и молим: одступи од жестоког учења Христовог, одреци се хришћанске вере и присаједини се мојој, па ћеш ми бити као син, и поставићу те изнад свих мојих кнезова и великаша, и учинићу те господарем над целокупним имањем својим.  Преподобни Михаил, подигавши очи к небу и уздахнувши из дубине срца, рече: Не дај, о Христе Царе! да одступим од Тебе, Бога мог, макар био стављен на безбројне муке. - А Адрамелеху рече: Царе! слуга сам Оца и Сина и Светога Духа, једног недељивог Божанства. То исповедам, и од тог исповедања нећу одступити, и свагда ћу бити у њему. - Цар му на то рече: Шта дакле, теби се свиђа да останеш у том тамноликом чину у коме си сада? - Светитељ одговори: Мене више краси ова монашка одећа него тебе царска. - Цар онда рече: Ја сам добро изучио наше књиге, а прочитао сам и ваше писмо које ви називате Еванђељем, и нигде не нађох заповест која наређује да се гнушамо брака и меса.  Светитељ одговори: Живот код хришћана има два вида: монашки и мирски. Мирјанима је благословљено женити се и јести месо: у томе нема за њих греха, само ако они свето буду држали остале заповести Христове. Нама пак који смо се одрекли света и заветовали се на девство, није допуштено ступати у брак, јер учитељ народа апостол Павле вели: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени. Који ступа у брак добро чини, а који не ступа у брак боље чини (1 Кор. 7, 32-33.38). Ми дакле, желећи да угодимо једином Господу нашем Исусу Христу, изабрасмо бољи пут живота - безбрачност. Ми не једемо ни месо, не што га сматрамо поганим већ ради уздржања. Апостол Павле каже: Царство Божје није јело и пиће, него правда и мир и остала добра дела, као и пост са светошћу (Рм. 14, 17).  Цар на то рече: Обману вас Павле. - Светитељ одговори: Не обману него нас изведе из заблуде и показа нам пут ка оним добрима, која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, која уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9). Ако пак, царе, заиста желиш да сазнаш ко је варалица и претеча Антихриста, онда знај, то је ваш Мухамед, који обману сав род сараценски и изли отров свога незнабожја чак до Персије.  Тада Јеврејин који стајаше поред цара рече светом Михаилу: Ваш Павле не беше ли Јеврејин? - Светитељ одговори: Иако он беше Јеврејин, али по заповести Господњој он проповеђу укину сенку Старога Завета и благовести истинску благодат, о којој прорекоше пророци у Старом Завету. - Јеврејин на то рече: Како си се научио од Павла кога ни видео ниси? Боље научи се од мене кога сада видиш и слушаш речи моје из уста мојих. - Михаил одговори: Ако ме станеш учити као и он, ја ћу те послушати; а ако уводиш учење супротно његовом, побећи ћу од тебе као од змије. Јер је Павле рекао: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!  Цар онда упита: Зашто ви одричете пророка Мухамеда? Зар он није Бога проповедао Сараценима, Арабљанима и Персијанцима? Зар он није уништавао идоле и учио врлинском животу? - Светитељ одговори: Ако неко изведе човека из тамнице и затвори га у другу мрачну тамницу, какво је доброчинство учинио томе човеку? Није ли га обмануо превевши га из једне таме у другу? Тако је с вама поступио и ваш Мухамед. А ми знамо да к истинитој светлости води само један истинити, сигурни пут, а то је права вера у Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога у Три Лица. - Цар на то рече: Ти сматраш да си паметан и речит, али ће двојица свакако победити једнога. - Светац одговори: Ви нисте двојица него тројица, и бићете побеђени од једнога силом Христовом. - Цар упита: С тобом разговарамо нас двојица, ја и Јеврејин; како ти то нас двојицу називаш тројицом? Ко је у нас трећи? - Светитељ одговори: Међу вама двојицом невидљиво стоји ваш учитељ, ђаво.  Цар, иако га подузимаше гнев, ипак задржаваше своју јарост, надајући се да речима победи Христовог војника, и рече му: Мани своју многоречивост и покори ми се: изјави да је Мухамед пророк и посланик Божји, па ћеш ми бити уместо сина и уживаћеш многа блага. Светитељ га упита: Признајеш ли ти, царе, Бога и Божју Реч? - Да, признајем, одговори цар. Тада светац упита Јеврејина: Признајеш ли ти да се Речју Господњом небеса створише, и Духом уста Његових сва сила њихова? (Пс. 32, 6). - Јеврејин одговори: Да, тако је!  Тада, испунивши се Светога Духа, исповедник Христов рече им: Ето ви сами сведочите о истини, ма да не верујете како треба. Ја ни у ком случају нећу послушати лажна учења, него остајем при ономе што вам већ рекох: Мухамед није пророк ни посланик Божји већ варалица и лажов и претеча Антихристов. А ти, Јеврејине, насигурно знај да је Христос већ дошао у свет путем нетљеног рођења од Пречисте Дјеве, те стога немој чекати више Његово рођење по телу. Онај пак кога ти чекаш, биће одвратни Антихрист који ће смутити сву васељену, а варалица Мухамед - претеча је тога Антихриста.  Присутни Персијанци и Сарацени срђаху се на светитељеве речи, а хришћани се радоваху духом и говораху међу собом: Благодаћу Христовом монах однесе победу. - Цар пак, разгневивши се на Јеврејина, рече му: "Узалуд те узех за помоћника себи, јер никакву помоћ од тебе не добих". И отера га од себе, рекавши: Ја ћу и сам победити монаха и обратити га на своју страну.  А свети Михаил, испунивши се радости, рече: Ево један, побеђен силом Христа мога, побеже са стидом, а двојица су још овде, али ће ускоро и они бити побеђени, јер је Заштитник мој несавладљив и непобедив.  После тога цар рече страдалцу: Монаше, теби остаје једно од двога: или да ми се покориш и примиш нашу веру, или да горком смрћу будеш лишен овог слатког живота. - Светитељ му на то рече: Царе! молим те, учини ми једно од трога: или ме пусти к моме старцу, или ме ма каквом смрћу пошаљи к моме Христу, или постани хришћанин и имај заједницу с нама!  Не могући више подносити смеле речи младога монаха, цар се страховито разгневи и нареди да босоногог мученика ставе на огромну жеравицу. Страдалник стајаше на жеравици непомично, иако га нико није држао, јуначки трпећи жежење огња ради љубави Христове, и певајући псалме Давидове. Дуго је он стајао тако на жеравици, и најзад цар нареди да га скину са жеравице и даду му чашу са смртоносним отровом. Мученик узе чашу, прочита цео Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога Отца..., огради себе крсним знаком, попи смртоносни отров, и остаде неповређен. Цар се веома зачуди, па нареди да из тамнице доведу једног од злочинаца осуђених на смрт и даду му исти такав отров. Када злочинац испи чашу са отровом, одмах са страшним криком испусти душу, и цело тело му се распаде, док свети Михаил и надаље остаде читав и здрав. Тада се сви присутни хришћани испунише велике радости и једногласно прослављаху Бога. Сарацени пак, осећајући дубок стид и сматрајући то за срамоћење своје вере, викаху к цару да или тог монаха убије или све хришћане погуби.  Цар, да би угодио Сараценима, нареди да мученика изведу ван града и мачем му одрубе главу. Страдалник би поведен на смрт, а за њим иђаху гомиле Сарацена и хришћана да виде кончину његову. Дошавши на губилиште, мученик стаде према истоку, подиже и очи и руке к небу, и помоли се говорећи: Владико Сведржитељу, Вишњи, Беспочетни, Створитељу свеколике творевине, Царе царујућих и Господаре господарећих!  Благодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг. И сада се молим Твојој благости: нека ме се не косне рука ђавола, и нека ме он не вргне у дубину погибли, него преко светих ангела Твојих прими душу моју и уведи је у обитељи упокојења. Јер Тебе, Господе, заволех, и Тебе певам и величам, Оца и Сина и Светога Духа, Једно Божанство и Царство, пошто је Твоја слава вавек. Амин.  Пошто се тако помоли, и опрости са вернима, он преклони под мач главу своју и сконча посечен мачем. А хришћани узношаху славу Богу који укрепи Свога страдалца. Монаси, који обитаваху у гостопримници светога Саве, у Јерусалиму, дођоше са намером да узму мучениково тело и однесу га у лавру. Но хришћани житељи Јерусалима противљаху се иноцима говорећи: Овде је страдао, нека овде и буде положен на освећење и благослов вернима. - Но иноци напротив говораху, да је он васпитаник пустиње и чедо преподобног оца Саве, па стога и треба да буде сахрањен једино у лаври. Док они дуго вођаху спор око тога, вест о томе допре и до самога цара, који пресуди да монаси узму тело мучениково. Они га онда одмах узеше и однеше у гостопримницу.  Тога дана преподобном Теодору би откривено све што се догоди светом Михаилу, и он, дошавши у цркву, исприча ави и братији, говорећи: Данас брат наш Михаил сврши мученички подвиг у граду.  Ава одмах посла братију да тело мученика чесно пренесу у лавру. Они одоше и ношаху га отуда ноћу, да им Сарацени не би нанели неко бешчешће. А Господ показа чудо над моштима Свога слуге: с неба сиће огњени стуб и иђаше испред ношеног тела мучениковог, и обасјаваше све оне који га ношаху. Поред тога и неки грађани, који те ноћи не спаваху, видеше тај стуб како иде пут лавре и обасјава ту околину. Преподобни пак Теодор изиђе у сусрет мученику, потоцима лијући сузе, једно од жалости, друго од радости. Он плакаше за светим Михаилом као за својим учеником и рођаком, а радоваше се што се његов мили сажитељ удостојио мученичког венца. Исто тако и ава лаврски са свом братијом изађе у сусрет са свећама и кадионицама, појући са сузама песме у част мученика. И тако унеше у цркву чесно тело светог Михаила.  У то време у лаври бејаше један болесни инок по имену Георгије, који три године лежаше узет и кога преподобни Михаил често посећиваше. Чувши за Михаилов подвиг, овај узети монах мољаше братију који хитаху у цркву, да и њега однесу у цркву да види мученика, свога љубљеног брата. Но нико не обраћаше пажњу на њега, јер сваки хиташе занет. То веома ожалости болника, расплака се и рече: О, брате Михаиле! ако си нашао милост пред Богом и добио слободу према Христу, помени и мене, пријатеља твог, и измоли мени узетоме силу, да бих дошао к теби, видео те и дао ти целив у Господу.  Када он то говораше, изненада осети у себи силу, и он који се ни на одру не могаше покренути, устаде са одра здрав, оде у цркву, припаде к телу мученика, и целиваше га са сузама, говорећи: Ваистину, брате мој мили, имаш велику слободу према Христу; ваистину савршену љубав ти показа према мени паћенику: јер и за живота свога ти много послужи мени недостојном, и ка Христу отишавши ти ми изненада подари неочекивано здравље.  Братија, отпојавши прописане погребне песме, положише мученика у гробници светих отаца, који раније пострадаше. Тако оконча свој живот свети преподобномученик Михаил у девети дан месеца јула. Он се потом често јављао преподобном Теодору у ноћним виђењима, украшен мученичком одећом и венцем, и обасјаван неисказаном светлошћу, и говорио му: Не тугуј за мном, оче, јер сам добио милост од Христа Бога мог, од кога је и теби спремљена награда за учење којим си ме упутио.  Овде се завршава реч о светом мученику Михаилу, и ми се поново враћамо на повест о житију преподобног Теодора.  Господ који све устројава на корист, не хте више скривати под судом пустињског борављења такав светионик какав беше блажени Теодор, који примером свог врлинског живота могаше врло многима бити на корист и као светлост светлети свету. Стога га Он узведе на високи архијерејски положај, и то на следећи начин. Једне године у свету велику Четрдесетницу допутова у Јерусалим свјатјејши патријарх антиохијски ради поклоњења животворном гробу Христовом и ради неких послова црквених. У то време, када у Јерусалиму беху два патријарха, јерусалимски и антиохијски, и многи епископи из њихових епархија, из града Едесе дођоше у Јерусалим неки угледни представници духовенства и мирјана, иштући епископа за свој град, пошто се њихов епископ беше преставио. И настаде испитивање ко би био достојан чина и престола. И свјатјејши патријарх јерусалимски подстакнут Духом Божјим, сети се блаженог Теодора и рече: Држим да нико нема живот тако сличан ангелском и није тако способан за управљање црквеним пословима као дивни међу молчалницима Теодор, инок лавре светога Саве.  Палестински оци се потпуно сложише са таквим мишљењем патријарховим о блаженом Теодору, јер свима у Палестини беше добро познат подвижнички живот Теодоров. Сав се сабор обрадова, и патријарси одмах послаше по Теодора, и нарекоше га за епископа, ма да се он са многим сузама одрицаше тога чина. И наредише му да прође прописане степене црквене и да прими посвећење за јереја. Обрадоваше се и изасланици едески због изабраног им епископа, пошто чуше за његово богоугодно житије и што знађаху да се родио у њиховом граду.  Када настаде Велики Четвртак, дан Тајне Вечере Христове, служише оба патријарха са мноштвом епископа и хиротонисаше преподобног Теодора за епископа. У време хиротоније догоди се дивно чудо на очиглед свију: голуб бељи од снега стаде летети високо под сводом цркве, па онда сиђе на главу посвећиваног епископа. Видевши то патријарси, епископи и свештеници дивљаху се и слављаху Бога и говораху: Заиста је овај муж достојан епископског чина!  По свршеном посвећењу преподобни Теодор, удостојивши се примити преизобилну благодат Светога Духа, постаде као анђео Божји, сијајући лицем, сав богоносан. А на свету Велику Суботу, такође и на пресветли празник Васкрсења Христова, он служаше заједно са обојицом патријараха. На Светли Понедеоник пак он оде у лавру да се опрости са светим оцима. Код отаца настаде и радост и плач велики: радоваху се што се брат њихов удостоји архијерејског звања, а плакаху што се лишавају таквог изврсног сажитеља. Плакаше много и сам свети Теодор остављајући своју милу дружину, и отшелничку келију, и многовољено безмолвије. И опростивши се са свима ронећи сузе, он се врати у Свети Град. Затим после Томине Недеље на молбу Едешана он без одлагања крену у Едесу. Са њим беше и Василије, писац његовог житија, иначе сестрић његов. Када стигоше до реке Еуфрата, зауставише се на обали ради преноћишта, и разапеше шаторе. Тугујући што је морао напустити Свети Град и свету Лавру, преподобни изговори речи псалмопевца: На рекама Вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона (Пс. 136, 1). Изговоривши озе речи он се расплака и намисли да бежи. Но Едешани, осетивши његову намеру, поставише стражу, да се не би лишили свога пастира. И у ту ноћ преподобноме би неко божанско јављење, које му говораше: Не треба да се усличујеш лењоме слузи, који дани му од Господа талант сакри у земљу, него буди сличан слузи који прими пег таланта а заради десет, и доби власт над десет градова (ср. Мт. 25, 18; Лк. 19, 18). Не отказуј се дакле носити јарам Христов који је стављен на тебе.  После овог виђења свети Теодор рече: "Нека буде воља Господња!" И продужи пут са Едешанима, одбацивши намеру о бекству и тугу. А када се приближише к Едеси, сав град изиђе у сусрет новоме архијереју, и православни га примише са неисказаном радошћу. Обрадова се духом и свети Теодор видевши здање саборне цркве у Едеси, које се по величини и красоти мало чиме разликовало од цркве Васкрсења у Јерусалиму. Благословивши све, он припаде к чесној раки светих мученика: Гурија, Самона и Авива, и ороси је многим сузама.  И тако светитељ Христов прими престо свој, за царовања Михаила и матере његове Теодоре, и Богом поверену му паству стаде усрдно пасти речју и делом, хранећи је с једне стране богонадахнутим учењима, а с друге - упућујући је на пут спасења примером свог врлинског живота. Пошто пак у том граду беше не мало јереси: и Несторијева, и Северова, и Евтихијева, и манихејска, свети епископ веома туговаше и многе труде подузимаше борећи се са њима као са зверима. Светитељ Христов православнима беше на радост, а зловерним јеретицима на гнев; јер се православни радоваху што се њихов богомудри пастир и учитељ држи правих догмата, а јеретици туговаху и зло смишљаху кујући заверу против њега. Али он беше тврд као дијамант, јачи од свих напасти. И као што туговаше због грешника који остављаху истиниту веру и презираху православно учење, он се с друге стране тако радоваше због врлинских и у побожности утврђених људи, и љубљаше пријатељски често разговарати с њима насамо.  У то време близу Едесе, недалеко од манастира светог великомученика Георгија у коме монахиње провођаху подвижнички живот, живљаше чудесан столпник по имену Теодосије, муж духован, престарео, беше му преко сто година, имађаше од Бога дар прозорљивости. К њему често одлажаше преподобни епископ Теодор, и разговарајући с њим као са искреним пријатељем он добијаше утеху од њега. Столпник му говораше: Не малаксавај, служитељу Божји, у трудовима својим, и нека ти не изгледа тежак јарам Господњи. Све ће се свршити добро по тебе, иако многи јеретици смишљају зло против тебе, но ништа неће успети; јер ће Господ пореметити њихове намере, и они ће бити побеђени, посрамљени и прогнани из дворова црквених.  Ове столпникове речи испунише се у своје време, о чему ће бити речи касније. Овде пак треба рећи још о честим духовним разговорима епископовим са столпником, у којима столпник много кориснога каза епископу. Једном му исприча ово: "Пре много година бејаше у овом граду човек по имену Адер, благородан, чувен и веома богат, као праведни Јов у старини. Он беше необично милостив према свима, издашно даваше милостињу ништима и прилагаше монашким обитељима, и често долажаше к мени ради разговора о духовним стварима. Он имађаше супругу и троје деце, и беше човек праведан, безазлен, кротак, смирен, млад по годинама, телом снажан. Једнога дана он по свом обичају дође к мени, и ја приметих да је он веома тужан и нерасположен, и упитах га: Што си тако тужан, духовно чедо моје? - А он, лијући сузе, одговори ми: Го сам изашао из утробе матере своје, го треба и да отидем у гроб. Ништа од временског богатства и таште славе нећу однети са собом. Јер Давид каже: Човек сабира, а не зна коме ће допасти; нити ће поћи са њим слава његова (Пс. 38, 7; 48, 18). Богатство своје човек оставља туђинцима, и друкчије не може бити. И апостол говори: Пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 37). А чујем како и Христос Спаситељ наш јасно објављује: Који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. И који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан (Лк. 14, 33; Мт. 10, 38). Стога, оче, хоћу из љубави према Богу да оставим све: и жену, и децу, и имање, и да се прилепим уз Господа који ме је из небића увео у биће. А ти ми дај свој отачки благослов, и један хлеб из твоје келије, и помоли се за мене. - Ја се удивих његовим речима и рекох му: Видим, намера је твоја добра, али ти узимаш на себе велики подвиг. Но, који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). Стога пази, чедо моје, да се некако на крају не раскајеш: јер је боље не заветовати се, него ли, давши завет, не испунити га, Ако га пак испуниш, бићеш блажен, променивши временско за вечно. - Он на то рече: Нека буде воља Господња.  "После тога, настави столпник, ја се помолих за њега, дадох му један хлеб и отпустих га. А он, побегавши из бучнога света као из тамнице, оде у Јерусалим. Тамо се усрдно помоли на Христовом гробу, обиђе сва света места, па оде у лавру светога Саве и прими монашки чин, поставши од Адера Атанасије. И пошто проведе живот као истински монах, он добро угоди Богу и престави се к Њему. А чесна супруга његова, по повлачењу његовом из света, дуго времена силно плакаше за њим, оплакујући своју осамљеност. И при томе не ретко се обраћаше к њему као гледајући га пред собом: О, господине мој! ти си се постарао да спасеш душу своју, а мени си оставио децу своју. Нека то види свевидећи Бог и нека пресуди између мене и тебе!  "После доста времена једне ноћи њој предстаде у саном виђењу њен муж, сијајући лицем, у белој блиставој одећи, и рече јој: Престани плакати и кукати на мене. Ево, ја ћу децу моју узети код себе, а ти, ако хоћеш, постарај се спасти душу своју."  "Тај човек се, продужи столпник, јави и мени у том истом виду, и рече: У манастиру који се налази у твојој близини, најстарија безмолвница отићи ће ка Господу кроз три дана; ти смести тамо на њеном месту моју супругу, да се она у њеној келији подвизава у монашком испосништву и усамљеничком молитвеном тиховању. Крај ње нека остане и најмлађе дете, док не порасте. Он ће ићи мојим стопама, и узићи ће на апостолски престо у Јерусалиму.  "У трећи дан након овог јављења престави се у оном манастиру стара безмолвница. Потом скончаше и два Адерова детета; само остаде најмање дете у животу, али и оно беше смртно болесно. Мајка пак, уцвељена губитком мужа и смрћу двоје деце, видећи да јој је и последње дете на самрти, у великој тузи горко плакаше и потресно кукаше. Затим узе дете на руке и потрча к мени недостојном. Али на половини пута дете умре на материним рукама, и мајка у страховитом болу не знађаше шта да ради. Случајно, или боље рећи по Божјем промислу, њу срете једна блудница, и мајка, положивши јој одмах на руке своје мртво чедо, баци се к ногама њеним, са многим сузама је молећи да се помоли Богу за њено дете. Блудница, зачуђена таквом молбом њеном, каза јој да је она јавна грешница, крива за многа безакоња и прљавштине, те стога не сме да се обрати Богу, нити да погледа на небо, нити да отвори уста за молитву. А мати, као избезумљена од жалости, не престајаше молити је, грлећи јој ноге. Тада блудница, окренувши се истоку, уздахну из дубине срца, удари се у груди и, гушећи се у сузама, стаде се молити овако: Нисам достојна, Господе, због мноштва грехова мојих да погледам на висину небеску и да гадним устима својим изговорим пресвето име Твоје. Ипак, попут древне блуднице која је крај ногу Твојих плакала, преклињем човекољубље Твоје: излиј сада на нас од самилости Твоје милосрђе Твоје! Та грешница мољаше опроштај гресима својим, а ја, не усућујући се да просим опроштај безбројним безакоњима мојим, молим за овог невиног младенца, приморавана од ове целомудрене слушкиње Твоје: Животодавче, Спаситељу свих, даруј живот овоме детету! Јер када ја, сурова и немилостива, имам сажаљења за њега, утолико више Ти, по самој природи Својој милостив и човекољубив, имаш самилости за Своје саздање!  "О, неисказаног милосрђа Божјег! Жену јавну грешницу, која се скрушеним срцем и смиреним исповедањем грехова својих помоли, Бог услиши, и ради молитава њених васкрсе мртваца, предвиђајући као Свевидац њено будуће велико покајање и свети живот. Мајка, угледавши дете живо, испуни се неизрециве радости и узношаше хвалу Богу; а грешница, видећи такво чудо удиви се и силно препаде и занеме, и бацивши се ничице на земљу, потоцима проливаше сузе из очију. Тако је диван Бог у делима Својим! Васкрснувши дете, Он уцвељену мајку утеши, блудницу к истинском покајању привуче, и достојног слугу припреми Себи за архијерејску службу. Јер ово васкрсло дете постаде потом патријарх јерусалимски.  "Док се ово догађаше на путу, настави столпник, ја посматрах са стуба и, по Божјем откривењу, угледах пресјајну светлост која беше сишла с неба и обасјаваше молећу се грешницу, васкрсло дете и плачућу мајку. Дозвавши ученика ја га послах да позове обе те жене са васкрслим дететом. Када оне дођоше, испричаше ми на моја питања подробно све шта се с њима зби; и то се потпуно поклапаше с оним што ми Господ откри. Супруга Адерова говораше: Чесни оче, пресуди ти између мене и мога супруга, твога духовног сина. Ја се чедна удадох за њега, родих му троје деце, а он, без икакве кривице с моје стране, отиде неизвесно куда. А када ја много времена проведох у сузама, он ми се једном јави у сну, одевен у светлу одећу, и рече: Ево, ја ћу децу узети код себе, а ти, ако хоћеш, спаси душу своју. - После тог виђења мени умре двоје деце, а сада он хоће да ми узме и последње дете и душу моју убије тугом и жалошћу. Ако он то чини по твоме наређењу, онда нека Бог пресуди између мене и вас. - Ја јој на то рекох: Не жалости се, кћери, јер твој син неће умрети него ће остати жив и удостојити се велике славе. А ти се по савету твога супруга, постарај о спасењу душе своје. Ево, теби је спремљена усамљеничка келија у манастиру који се налази у мојој близини. Једна богоугодна слушкиња Христова која остаре у подвижништву, престави се; ти сада буди наследница њене келије и подражатељка њеног живота.  "На овај мој предлог жена пристаде одмах; а и грешница са сузама стаде молити, да и она буде примљена на покајање и прибројана к светим испосницама. И након не много дана обе те жене, раздавши сва своја имања сиромасима, ступише у манастир светих подвижница, постадоше врло врлинске инокиње, и у многим подвизима усрдно послужише Богу и потпуно Му угодише. А васкрснуто дете, када одрасте, отиде у Палестину, и посетивши лавру светога Саве дознаде да је отац његов монаховао тамо. Он се онда и сам постриже ту у монаштво, и измоливши за себе очеву келију, он се много година испоснички подвизаваше у њој, и прочу се врлинско живљење његово међу свима палестинским оцима. По Божјем благоволењу он би узведен на патријаршијски престо јерусалимски, и седам година управљаше мудро Црквом Христовом. Пошто беспрекорно пређе свој животни пут, он се пресели у вечне обитељи". Ова повест дивнога столпника испуни чудесним миљем светитеља Христовог Теодора и он му постави питање: Кажи ми, оче духовни, колико већ година живиш на овоме столпу, и молим те, испричај ми све о животу свом, не скривају...