У тузи је скривена милост Божија

Човека стално мучи мисао: зашто толико патимо? Вероватно је логичније да поставимо питање на други начин: зашто се туге дешавају и ко нам их шаље? Наравно, свако има своју борбу и не постоји универзални савет који се може дати. Један је одгајан у побожној породици, други је одгајан на улици, трећег су родитељи напустили као дете и тако даље. Дакле, наша перцепција многих ствари је различита, а и долазак у веру се такође дешава на различите начине. Један ће доћи у тузи, други у болести, а трећи у мирном, тихом животу. Зато, не треба никога осуђивати, свако има свој пут и свој крст. Није нам дато да носимо туђи крст, пашћемо под његовом тежином, иако ће споља изгледати да је све врло лако и једноставно. Времена увек имају своје карактеристике, али многе ствари се понављају. Данас је лако, сутра је тешко. Како год било, спасење данашњем нараштају, по речи светих отаца, биће дато само кроз туге и болести. О томе је још деведесетих година говорио чувени старац архимандрит Јован Крестјанкин. А озбиљност садашњег, а и сваког другог времена, лежи управо у нама самима. На пример, отац Никон (Воробјов) је рекао да ако се из скривене гордости ослањаш само на своје снаге, онда је не само тешко, већ и немогуће уопште живети. Ипак, постоји свемоћни Господ. Њему се стално морамо обраћати. Отац Никон директно указује на Онога који може да спасе и помогне човеку у тешкој ситуацији: „Позовите Га у помоћ, и Он ће помоћи ако види да искрено чините све што је у вашој моћи по питању спасења. Зашто многи пропадају у духовном раду? Зато што своје подвиге заснивају на тајној уображености, гордости. Док човек не увиди своје слабости, страсти, Господ не може да приђе човеку и да му пружи помоћ: Бог се противи гордима, а понизнима даје милост (Јаковљева 4:6).“ Наш преподобни отац Амвросије Оптински саветовао је вернике да не клону духом у питањима спасења душе. На крају крајева, сваког дана поново падамо. На пример, ако имамо лошу навику, не можемо да се је одмах одрекнемо, то је грех. А ако их има много, онда ће ова борба трајати до краја живота. Неки светитељи су говорили да ће нас блуд мучити до самог краја. А таквих примера има пуно... Али да се вратимо на оно што отац Амвросије саветује: „Не бојте се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћеш и даље захваљивати Господу не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо умирати, лакше ће нам бити. душа да се узнесе ка Богу...“ Видите, на крају крајева, туге, болести, искушења - не ради се о питању „Зашто толико патимо?“, већ о томе зашто нам се ово шаље. Живећи беспослено, заборављамо на Бога, али нас Он подсећа на Себе. Када бисмо живели искључиво у опуштању, у забави, где би нас све ово на крају довело? Да, страшно је и замислити. Али Господ је милостив, па нам шаље ове туге да наша душа порасте у љубави према нашем Спаситељу. Али ми и даље као да смо слепи или глуви... Увек се свађамо са Богом. Старац Гаврило Ургебадзе је једном срео атеисту који је жестоко хулио на Бога, мрзео Заповести о којима је негде чуо, а онда му је старац рекао, а ове речи су заправо упућене свакоме од нас када се не слажемо са вољом Бог:

Септембар 16, 2023 - 12:16

0 29

Човека стално мучи мисао: зашто толико патимо? Вероватно је логичније да поставимо питање на други начин: зашто се туге дешавају и ко нам их шаље? Наравно, свако има своју борбу и не постоји универзални савет који се може дати. Један је одгајан у побожној породици, други је одгајан на улици, трећег су родитељи напустили као дете и тако даље. Дакле, наша перцепција многих ствари је различита, а и долазак у веру се такође дешава на различите начине. Један ће доћи у тузи, други у болести, а трећи у мирном, тихом животу. Зато, не треба никога осуђивати, свако има свој пут и свој крст. Није нам дато да носимо туђи крст, пашћемо под његовом тежином, иако ће споља изгледати да је све врло лако и једноставно. Времена увек имају своје карактеристике, али многе ствари се понављају. Данас је лако, сутра је тешко. Како год било, спасење данашњем нараштају, по речи светих отаца, биће дато само кроз туге и болести. О томе је још деведесетих година говорио чувени старац архимандрит Јован Крестјанкин. А озбиљност садашњег, а и сваког другог времена, лежи управо у нама самима. На пример, отац Никон (Воробјов) је рекао да ако се из скривене гордости ослањаш само на своје снаге, онда је не само тешко, већ и немогуће уопште живети. Ипак, постоји свемоћни Господ. Њему се стално морамо обраћати. Отац Никон директно указује на Онога који може да спасе и помогне човеку у тешкој ситуацији: „Позовите Га у помоћ, и Он ће помоћи ако види да искрено чините све што је у вашој моћи по питању спасења. Зашто многи пропадају у духовном раду? Зато што своје подвиге заснивају на тајној уображености, гордости. Док човек не увиди своје слабости, страсти, Господ не може да приђе човеку и да му пружи помоћ: Бог се противи гордима, а понизнима даје милост (Јаковљева 4:6).“ Наш преподобни отац Амвросије Оптински саветовао је вернике да не клону духом у питањима спасења душе. На крају крајева, сваког дана поново падамо. На пример, ако имамо лошу навику, не можемо да се је одмах одрекнемо, то је грех. А ако их има много, онда ће ова борба трајати до краја живота. Неки светитељи су говорили да ће нас блуд мучити до самог краја. А таквих примера има пуно... Али да се вратимо на оно што отац Амвросије саветује: „Не бојте се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћеш и даље захваљивати Господу не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо умирати, лакше ће нам бити. душа да се узнесе ка Богу...“ Видите, на крају крајева, туге, болести, искушења - не ради се о питању „Зашто толико патимо?“, већ о томе зашто нам се ово шаље. Живећи беспослено, заборављамо на Бога, али нас Он подсећа на Себе. Када бисмо живели искључиво у опуштању, у забави, где би нас све ово на крају довело? Да, страшно је и замислити. Али Господ је милостив, па нам шаље ове туге да наша душа порасте у љубави према нашем Спаситељу. Али ми и даље као да смо слепи или глуви... Увек се свађамо са Богом. Старац Гаврило Ургебадзе је једном срео атеисту који је жестоко хулио на Бога, мрзео Заповести о којима је негде чуо, а онда му је старац рекао, а ове речи су заправо упућене свакоме од нас када се не слажемо са вољом Бог:

Прочитај више на Пријатељ Божји...