Доживљај родитеља је слика Бога
У најранијим годинама живота човек је у потпуној зависности од својих родитеља. Дете не може ништа само да уради за себе, ни једну потребу себи не може да задовољи. Основни задатак родитеља је да задовољи потребе детета. Пошто је дете потпуно зависно од родитеља оно их види као свемоћна бића, као богове.
Будући да су родитељи као богови, све што они раде дете ће сматрати исправним. Начин на који су се родитељи понашали према детету, како и колико су му задовољавали потребе, каква су очекивања имали, какве су поруке и савете упућивали, све то ће дете сматрати божанским. Зато ће, у тренутку када буде креирало своју слику о Богу у њу сигурно уградити своје искуство односа са родитељима.
Тако ће Бог имати иста очекивања, жеље, потребе које су особене за његове родитеље. Ако су родитељи били изузетно строги, захтевни, често кажњавали вероватно је да ће и Бог бити такав. У жељи да надомести недостатак који је имало у односу са родитељима, дете може створити слику о Богу који је супротност слици родитеља.
Сва искуства из детињства остају похрањена у несвесном делу личности, зато она из несвесног и у одраслом добу управљају свесним. Ако човек као дете није има контакт са религијом, већ је своју слику о Богу почео да креира у одраслом добу, искуство односа са родитељима је у несвесном и даље актуелно, па ће иако постоји велика временска дистанца ипак бити одлучујуће у стварању представе о Богу.
Хришћанство је засновано на Христовим порукама, његовом животу, смрти и васкрсењу. Аутентично хришћанско учење и искуство Бога кроз векове баштини, чува и проповеда Црква. Она окупља милионе хришћана и будући да сви припадају истом хришћанском предању по некој логици требало би да имају исто искуство и доживљај Бога. Али то није тако.
Сваки хришћанин има неко своје искуство Бога. Ако посматрамо доминантна осећања која се јављају у доживљају вере приметићемо да је код неких најчешћа кривица, код других страх, код трећих радост итд. Зашто? Као и у сваки однос, тако и у однос са Богом човек уноси сва своја искуства, доживљаје, осећања итд. Најпре у однос уноси ставове о себи самом. Како је однос са Богом у великој мери апстрактан, тако је могућност пројектовања себе у слику Бога велика. Бог ту може бити као огледало, што значи да ћемо у њему видети само оно што ми сами имамо, што нас као особе дефинише. Пошто смо себе у највећој мери дефинисали још у детињству, у односу са родитељима, тај однос и слику родитеља у нама самима пренећемо на Бога.
Шта то конкретно значи? Апостол Павле у својој Химни љубави каже ,,Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки…“ Видети Бога као огледало значи не видети Њега као неког другог и другачијег, што значи да је онда немогуће имати однос са Њим, већ је то однос са самим собом. Али, то огледало нам може користити да јасно видимо себе, да себе боље упознамо. Када познамо себе, онда ћемо моћи познати и Бога, што и сам Павле у наставку каже ,,А онда ћемо лицем у лице“.
Псхихологија и психотерапија као један од најважнијих задатака има расветљавање односа човека са родитељима у детињству. На тај начин долази се до смисла Павлових речи ,,А када сам постао човек одбацио сам што је детињско“. Извлачењем најранијих искустава из измаглице несвесног у светлост садашњег тренутка, човек добија могућност да раставши се са детињством постане човек који је у могућности да Бога спозна онаквим какав јесте.
putkaautenticnosti.wordpress.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
