„Увредити се – то је агресивна реакција“

 После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малишан прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања.
Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникатни начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо се привикли.

И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непревидиво, ново. Но то ће изискивати новог напора, биће праћено праском енергије.
У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно исказује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција.

Мало је вероватно да се може искључити из понашања детета таква реакција, чак није ни корисно, јер, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће.
Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност.
Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету.
У исто време неке изливе воље детета треба пресецати. И чинити то селективно, у зависности од дате ситуације. У једном случају дозвољавати изражавање директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се појављује одговорност избора и вероватноћа грешки.
У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијанти, у којем  једног шаблона, на све случајеве у животу, нема. 

Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему.
На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да ревидира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје.
Но она може и да одбије. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било која варијанта одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и  како је за мене важна та молба, да је она малтене једини човек који ми може помоћи… Ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „подржава“ такав тип односа, узима одговорност за мој живот, она ће то да уради за мене чак и на своју штету.

По правилу, и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје.

У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврстан начин сажаљевања себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, тамо су свагда две неудовољене потребе. Једна од њих је – потреба за истинском, искреном блискошћу, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно.

Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једини начин регулисања односа с онима који га окружују, када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност.

Ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то треба да изгледа.

poznajsebe