За (хришћанску) културу

Хришћанска култура је љубав, стваралаштво-уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, поштовање родитеља, породице, очување животне средине-екологија, култура понашања. Сведоци смо данас једног погрешног, искривљеног поимања самих себе, својих вредности, културе и живота. Наиме, негде у подсвести нам је наметнуто да je све што долази са запада, чак и ако није, културније од онога што ми имамо и поседујемо. Шта је заправо култура? Култура је целокупно наслеђе једне групе људи, народа (lat-colere, настањивати узгајати, поштовати). Ми смо наследници источно-ромејске културе, православно хришћанске, византијске, како је названа у 17. веку. Наш цели етос (гр. ἦθος, обичај, ћуд, нарав) извире из ње и јесте источно-ромејска култура, то је оно што смо ми и што нам је Свети Сава оставио у наслеђe. Ми смо културан народ, народ који је имао своје писмо у 9. веку (словенски језик је четврти „библијски“ језик, језик на коме је преведено Свето Писмо што је у то време било престижно), а данас смо сведоци замирања ћирилице, занемаривања и срамоћења, јер нас је неко убедио да то није „културно“ или да је нешто друго културније[1]; (нико није а-приори ни а-постериори против латиничног писма, да се разумемо, али наше примарно писмо јесте ћирилица). Култура није само очување природне средине, али јесте важан аспект социјалне културе, није само понашање у друштву или наш однос према околини, култура је све оно што чини нас, нашу историју, језик, писмо, музику итд, једном речју, наш идентитет, а ми јесмо народ од културе. Могли бисмо рећи да смо неваспитани, а не некултурни, јер се васпитање и култура поистовећују негде и поклапају, односно прожимају, васпитање и образовање су најосновније ствари на којима мора да се темељи наша култура и да се потврди. Ми не васпитавамо наше потомство у духу наше културе, наше хришћанске културе која покрива све аспекте, о томе се ради – не потврђујемо је. Деценијама уназад, у време безбожног режима, ми смо радили на „култури“ газећи по свом културном наслеђу. Данас васпитавамо, односно не васпитавамо или препуштамо стихијама овог времена нашу децу, остављајући их медијима, жутој штампи, раздирајућим вихорима антимоде и антикултуре коју неко сеје смислено да би се од овог народа направио народ поганштине и неморала сваке врсте и народ без будућности. Народ који нема будућност нема ни државу, самим тим нема ништа и ништа није његово! Васпитање деце у духу хришћанске културе? Апсолутно ДА. Хришћанска култура је љубав, стваралаштво-уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, књижевност, поштовање родитеља, породице, очување животне средине-екологија, култура понашања, све то смо добили у наслеђе од предака. Хришћанска култура није само паљење свећа у Цркви[2], у храмовима, него сви ови етичко-социолошки аспекти који прожимају наш етос. Мојсијево законодавство је саставни део хришћанске културе и цивилизације и саставни је део сваког правног система данас у свету, а ту налазимо и заповести о очувању животне средине. То је наша култура, наш етос, наше православље, и то и јесте култура. „Љуби ближњег свог као самога себе“, стваралаштво, а не само пуки јуридички однос према религији, вери. Ми смо народ од културе, али ту културу не само да не потврђујемо него се негде ње и срамимо, не познавајући је или из огавног снобизма верујући да је свака некултурна огавност која долази са запада културнија од онога што имамо (да се разумемо, није све на западу лоше; на западу се још увек поштују вредности као што су породица, екологија, уметност итд, вредности које су проистекле такође из хришћанске културе, хришћанског наслеђа, говоримо о антивредностима које неко намерно или случајно пласира нашој младежи). Наши преци су утискивали културу у све што раде, утискујмо је и ми. Уметност је крем једне културе, погледајмо само какве смо уметности баштиници, а каква је уметност данас у Србији; антиуметност, уметност криминалаца, пробисвета, проституције, кича и шунда. Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност! Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што већ јесмо! [1] Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19.века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље „цивилизованије“ од других, као што су и неки људи културнији од других. [2] Људи неутврђени у литургијском, светотајинском животу Цркве обично гледају и доживљавају Цркву на овакав начин, мада се често дешава да и ми сами у Цркви доживљавамо, односно гледамо на саборност, црквеност, из тотално индивидуалистичног угла, и имамо самим тим индивидуалистичи приступ. Иван Миладиновић. теолог и вероучитељ

Јануар 21, 2022 - 11:32

0 17

Хришћанска култура је љубав, стваралаштво-уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, поштовање родитеља, породице, очување животне средине-екологија, култура понашања. Сведоци смо данас једног погрешног, искривљеног поимања самих себе, својих вредности, културе и живота. Наиме, негде у подсвести нам је наметнуто да je све што долази са запада, чак и ако није, културније од онога што ми имамо и поседујемо. Шта је заправо култура? Култура је целокупно наслеђе једне групе људи, народа (lat-colere, настањивати узгајати, поштовати). Ми смо наследници источно-ромејске културе, православно хришћанске, византијске, како је названа у 17. веку. Наш цели етос (гр. ἦθος, обичај, ћуд, нарав) извире из ње и јесте источно-ромејска култура, то је оно што смо ми и што нам је Свети Сава оставио у наслеђe. Ми смо културан народ, народ који је имао своје писмо у 9. веку (словенски језик је четврти „библијски“ језик, језик на коме је преведено Свето Писмо што је у то време било престижно), а данас смо сведоци замирања ћирилице, занемаривања и срамоћења, јер нас је неко убедио да то није „културно“ или да је нешто друго културније[1]; (нико није а-приори ни а-постериори против латиничног писма, да се разумемо, али наше примарно писмо јесте ћирилица). Култура није само очување природне средине, али јесте важан аспект социјалне културе, није само понашање у друштву или наш однос према околини, култура је све оно што чини нас, нашу историју, језик, писмо, музику итд, једном речју, наш идентитет, а ми јесмо народ од културе. Могли бисмо рећи да смо неваспитани, а не некултурни, јер се васпитање и култура поистовећују негде и поклапају, односно прожимају, васпитање и образовање су најосновније ствари на којима мора да се темељи наша култура и да се потврди. Ми не васпитавамо наше потомство у духу наше културе, наше хришћанске културе која покрива све аспекте, о томе се ради – не потврђујемо је. Деценијама уназад, у време безбожног режима, ми смо радили на „култури“ газећи по свом културном наслеђу. Данас васпитавамо, односно не васпитавамо или препуштамо стихијама овог времена нашу децу, остављајући их медијима, жутој штампи, раздирајућим вихорима антимоде и антикултуре коју неко сеје смислено да би се од овог народа направио народ поганштине и неморала сваке врсте и народ без будућности. Народ који нема будућност нема ни државу, самим тим нема ништа и ништа није његово! Васпитање деце у духу хришћанске културе? Апсолутно ДА. Хришћанска култура је љубав, стваралаштво-уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, књижевност, поштовање родитеља, породице, очување животне средине-екологија, култура понашања, све то смо добили у наслеђе од предака. Хришћанска култура није само паљење свећа у Цркви[2], у храмовима, него сви ови етичко-социолошки аспекти који прожимају наш етос. Мојсијево законодавство је саставни део хришћанске културе и цивилизације и саставни је део сваког правног система данас у свету, а ту налазимо и заповести о очувању животне средине. То је наша култура, наш етос, наше православље, и то и јесте култура. „Љуби ближњег свог као самога себе“, стваралаштво, а не само пуки јуридички однос према религији, вери. Ми смо народ од културе, али ту културу не само да не потврђујемо него се негде ње и срамимо, не познавајући је или из огавног снобизма верујући да је свака некултурна огавност која долази са запада културнија од онога што имамо (да се разумемо, није све на западу лоше; на западу се још увек поштују вредности као што су породица, екологија, уметност итд, вредности које су проистекле такође из хришћанске културе, хришћанског наслеђа, говоримо о антивредностима које неко намерно или случајно пласира нашој младежи). Наши преци су утискивали културу у све што раде, утискујмо је и ми. Уметност је крем једне културе, погледајмо само какве смо уметности баштиници, а каква је уметност данас у Србији; антиуметност, уметност криминалаца, пробисвета, проституције, кича и шунда. Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност! Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што већ јесмо! [1] Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19.века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље „цивилизованије“ од других, као што су и неки људи културнији од других. [2] Људи неутврђени у литургијском, светотајинском животу Цркве обично гледају и доживљавају Цркву на овакав начин, мада се често дешава да и ми сами у Цркви доживљавамо, односно гледамо на саборност, црквеност, из тотално индивидуалистичног угла, и имамо самим тим индивидуалистичи приступ. Иван Миладиновић. теолог и вероучитељ

Прочитај више на Пријатељ Божји...