Стрпљивим промишљањем до доброг поступка

Врло је важно да свако успе на прави начин да препозна сопствену одговорност и тако буде стварно слободан, неоптерећен само правима и дужностима. Нажалост, ретко кад се трудимо да на тај начин осмислимо своју слободу и све наше односе, што јасно указује на потребу постојања одређених правила понашања и законских одредби које одређују и усклађују међуљудске односе. Али, и поред постојања тих правила и одредби, важно је и потребно непрестано инсистирање на одговорној слободи, јер само тако се успоставља поред принципа законитости и принцип драговољности. Нажалост, увек смо радије склони да тражимо „рупу у закону”, него да прихватимо сопствену одговорност и поднесемо адекватне санкције у вези са учињеним или неучињеним. Више се оптерећујемо тражењем оправдања за себе него што препознајемо сопствену одговорност као меру живота. Тако и у ове дане, кад се припрема нови Закон о безбедности, ретко ко и веома мало промишљамо своје поступке. Само се оптерећујемо могућим санкцијама, што доводи до стања некреативног страха и жеље да се нађе неки пут непрепознате одговорности. Свако види другога као могућег починиоца или прекршиоца, а себе под теретом сверазарајућег страха склања у страну. То није добро, и веома је важно да свако од нас „подвуче црту” и крене напред неоптерећен ранијим збивањима, посебно не оним у вези са чињењем или нечињењем других. Ту треба кренути од малих, најмањих ствари, одговорно одлучити да се уважавају сва правила у вези са вожњом, која се тичу управљања моторним возилом, од исправности возила до личне спремности у смислу неузимања алкохола, поштовања знакова упозорења и прилагођавања брзине кретања. Мотив не треба да буде неплаћање казни, него уважавање прописа зарад свеопште сигурности.
Може се неко питати какве ово везе има са побожношћу, али размислимо одмах и уочимо да веома има, јер вера није само клечање и тражење, вера је непрестано давање и примање. Практикује се увек, а не само у време молитве и не само у храму. На сваком месту и у сваком тренутку треба бити одговоран човек, само тада можемо да кажемо да смо и добри верници. Поштовање закона и уважавање прописа јавног реда основни је показатељ зрелости у вери, док је неуважавање тих прописа знак незрелости у вери и самовоље појединца који је умислио да је верник. Kо није добар човек који уважава ред и поредак, не може бити искрени верник, и нема те молитве која може да буде замена за неодговорно поступање. Да, постоји опроштај и покајање, али не као одобравање злодела, него као прихватање и подршка доброј одлуци да се престане злодејство и започне доброделатни живот. Ми обично себе оптеретимо великим мислима, па онда „мале” ствари превиђамо, умишљајући да није наше да се бавимо небитним и безначајним стварима. Али, да ли је небитна ствар то што неко необузданом вожњом аута ризикује да одузме туђе животе и изгуби свој живот? Треба ли равнодушно превиђати то и бавити се „високом духовношћу”, уместо да се промишља и све ово и покрене добра одговорност свих? Није ли ово најсмисленији почетак сазревања у вери разумевањем заједничења са другима у свим животним ситуацијама? Засигурно јесте! Ако се ово превиди и прихвати да оно што радимо само себи радимо, без разумевања да је тако нешто немогуће и нетачно, веома ризикујемо да обесмислимо све своје поступке. Тада видимо само себе, други никако није у нашем окогледу, заправо ту је, али га ми не видимо. Мислимо да смо сами себи довољни, ту негде је Бог кога призивамо у различитим молитвама и у обредословљима. Не видимо да на овај начин можемо залутати на бесповратну странпутицу отуђења од стварног живота.

Посебно је важно за верујућег човека то да избегне опасни пасивизам и препуштање току догађаја, без стваралачке динамике. Није добро да умишљамо како је довољно то што смо ауто окитили крстовима, иконама и другим реквизитима, освештали га и тако се „предали у руке Божје”. Верски динамизам подразумева стално креативно стваралаштво, што у конкретном случају значи да треба уважавати све постојеће прописе, без самозаваравања да смо, чином освештавања возила и актом стављања свештених предмета у њега, привилеговани и разрешени од свих одговорности. Лепо је то што имамо молитвену пуноћу, али не смемо да то претварамо у стање изгубљене одговорности и недоживљене вере. Да, Бог нас заиста чува, али тако што ми уважавамо живот и сва његова правила и прописе. Мудро је речено у далеким давнинама: „Kо се чува, и Бог њега чува”, и та мисао треба да нас непрестано покреће у стваралаштво на прави начин, тако да не умишљамо о Богу и о себи, да не присвајамо Бога само за себе и не тражимо привилегије због својих умишљених заслуга. Није лоше то што молитвено призивамо Божју помоћ у чину освештавања возила и веру исказујемо стављањем икона и крстова, али то је недовољно ако све ту стане! Нема у вери места магијском догађању, то нису мантре ни амајлије, то су обележја која обавезују а не распуштају до неодговорног поступања. Освештали смо возило и окитили га свештеним предметима показујући веру на тај начин, што искључује сваку неодговорност и површност. Не разрешава нас од важећих прописа и обавеза које важе за остале учеснике у саобраћају.
Штавише, потребно је показати и већу одговорност у свему томе, истичући се стрпљењем и добрим поступцима, а не заклањати се иза молитве, крста и икона. Само на тај начин можемо да остваримо добру комуникацију са Богом и другим људима, себедавањем а не самоистицањем и тражењем привилегија. Све ово је веома лако, само је потребно бити мудар, трезвен, добронамеран и одговоран у свему, и не делити поступке и догађаје на битне, мање битне и небитне. Други је увек ту, поред нас, чак и онда кад није у близини, појави се ођедном и ненадано, што треба да нас осмисли набоље, а не да нас уплаши. Због тога, све што чинимо треба да буде осмишљено старањем о другом и спремношћу да сваки сусрет са другим буде усрдан у пуноћи доброделатне добронамерности. Посебно је то важно кад је у питању укључивање и учествовање у саобраћају, било као пешака или путника и возача. За почетак треба разумети да постојећи прописи носе у себи добре препоруке на основу знања и искуства многих, и уважавати их. Знати да нас исти на добро усмеравају, а не ограничавају нас, и кад тако поступамо, видећемо да је све боље, смисленије и лепше. Дакле, уз молитву неизоставно иде и поштовање прописа и уважавање другога, тако се најбоље чувамо у пуноћи добре животне динамике. И то не да чувамо само себе, него сами себе и једни друге, дајући пуни допринос добрим друштвеним процесима у заједничком чувању и унапређивању светиње живота.

Сваки нови дан нова је и добра шанса да учинимо неку радост једни другима, али ту увек вреба и опасност да ненамерно нанесемо бол другоме. Потенцирам ненамерност, остављајући за неку другу прилику расуђивање о опакој злонамерности која оптерећује многе умове. Овде истичем опасну могућност непромишљеног и случајног злодејства, јер ни најпијанији човек не седа за управљач возила да би се убио, или да убије другога, а то се ипак догађа. Зар та чињеница не говори довољно да свако од нас одустане од такве вожње, или вожње неисправног возила, брзе вожње под притиском временских одређења? Да, говори, али шта нас то наводи на лош поступак? Неки чак говоре како су сигурнији ако попију чашицу више, неки се хвале избегавањем плаћања казни и „сналажљивошћу” у тим ситуацијама, ретки су они који одлуче да никад више не понове раније лоше радње. Kао да је све обузела бесмислица закључивања „док траје нек траје”, где нема нимало места за другога, свако је себи најбитнији. Све ово померају напред и набоље позитивни законски прописи, али за верујућег човека је, поред поштовања и испуњавања ових прописа, битно и потребно да у свему покаже пуноћу одговорне слободе. Да свему дода драговољност и одговорност као праву меру добродетељи и слободе.
То значи да у свему увек има на уму постојање и потребу другога и да своје поступке саобрази тако што ће увек знати да разуме и уважи другога, а не само да тражи од свих подршку и разумевање својих жеља, намера и поступака. Без таквог суочења са собом самим, сваки сусрет са другим неминовно постаје лош догађај (незгода-удес) са несагледивим последицама. Саобраћајне и друге незгоде само су последица лошег стања личности, и сигурно је да би их било много мање када би било бар мало више самоиспитивања. Закони и прописи могу да допринесу много, и веома су важни и потребни, само их треба испуњавати по савести, а не у страху од казне, и све ће бити боље, сви ћемо бити бољи и свима ће бити боље. Преузмимо одговорност и не мислимо само на себе, видимо једни друге на прави начин са пуним уважавањем живота и стваралаштва. Начинимо велике помаке, најпре у „малим” стварима, научимо се да живимо једни са другима, а не само да постојимо једни поред других, нека наше животно саобраћање буде уређено добрим прописима које поштујемо и осмишљено сталним старањем једних о другима и све ће бити добро…

о. Љубивоје Стојановић

pravoslavlje.spc