Себичношћу доживљавамо рај као пакао, а живот као смрт

Осећате усамљеност, издају, тугу, бригу, бол...

Плачете за данима који су прошли и за онима који ће тек доћи.

Можете наставити да плачете и дозволите да вас депресија прождре.

Или можете престати да кукате и почнете да се свађате сада.

Ако вам није стало до свог живота, нико вам неће моћи помоћи.

Схватите, оставите хистерију и драме и почните да живите, покушавате, борите се.

Наравно да живот није лак, али не компликујте га својим ставом и начином размишљања.

Врх леденог брега је оно због чега патимо. Али санта леда је наша сопствена себичност, која нас наводи да мислимо да смо центар света или да је нама најгоре учињено.

Волимо да драматизујемо своје животе тако да изгледамо као жртве разних ситуација, а не као починиоци.

Да, плачите због своје себичности јер све почиње од тога. Али престаните да кукате након што наставите са истим понашањем, истим размишљањем, истим односом према животу. Јер на тај начин само доказујете да док патите због себе, настављате да кривите друге уместо да се кајете и мењате. И то је глупо.

Како је говорио један верујући старац, приговарање је молити се ђаволу!

Људи који су увек несрећни и жале се не могу успети у животу. Они су самодеструктивни и на крају добијају оно што заслужују. Овим људима недостаје радости у животу. Не зато што им све иде наопако, већ зато што тако виде ствари. Не преузимају одговорност, па увек криве друге.

Не буди та особа!

Буди човек наде, добрих мисли – онај који Бога слави и бори се. Човек Божији се и са малим осећа богатим и захвалним, док се себични човек, чак и са много, осећа сиромашним.

Зашто постиш и чиниш милостињу, ако је цео твој живот у незадовољству?

Ослободимо се свог ега и погледајмо своје право ја и помозимо му да пронађе радост и мир. Јер себичношћу доживљавамо рај као пакао, а живот као смрт.

архим. Павел Пападопулос

pavelpapadopulos.wordpress.com