Мој крст и мој пакао

„Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе
 и узме крст свој и за мном иде…“ (Мт. 16, 24)
 „Други је мој пакао…“ (Жан Пол Сартр)
Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)
Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.
Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.
 
о. Александар Милојков

podviznickaslova