Па шта је, дакле, човек?

“Па шта је, дакле, човек? Научили смо о њему, можда као ни једна генерација пре нас. научили смо у логорима, где је све што је неважно било стргнуто с њега, све што је нека особа имала - новац, моћ, славу, срећу - нестало је. једино што је остало није било оно што човек има већ оно што он мора да буде. Оно што је остало био је сам човек, који је у белом усијању патње и бола сагорео до своје суштине, до човека у самом себи. Па шта је, дакле, човек? Питајмо поново. Он је биће које непрекидно одлучује о томе шта је он; биће које у себи носи под‌једнаке могућности да се спусти на ниво животиње или да се уздигне на ниво свеца. Човек је, ипак, биће које је изумело гасне коморе; али је истовремено и биће које је улазило у те коморе уздигнуте главе и с “Оче наш” или с јеврејском молитвом умирућих, на уснама. То је дакле човек. Сада имамо одговор на питање које смо се питали на почетку: шта је човек, те га се опомињеш? “Он је трска”, казао је Паскал, “али трска која мисли!” И управо то мишљење, та свест, та одговорност чини човеково достојанство, достојанство сваког појединачног људског бића. И увек ће се појединачној особи приписивати да ли је очувала или запрљала своје достојанство. У првом случају ће бити лична заслуга, а у другом лична кривица. А само лична кривица и постоји; колективна кривица је појам без смисла. Свакако да постоји и лична кривица човека који “није урадио ништа лоше” али који је пропустио да уради “нешто добро”, који је то пропустио да уради бојећи се за себе или за своју породицу. Али свако ко хоће таквог човека да осуди као кукавицу, прво мора доказати да би он сам, у истој ситуацији, био херој. Но боље је и мудрије не судити другима. Пол Валери је рекао: “све док судимо и осуђујемо, измиче нам темељна истина”. 
 

Виктор Франкл