Дете у нама – кључ вечности
Сви смо једном били деца, али не остају сви верни том дару. Оно што смо изгубили у детињству можда је управо оно што нас једино може спасити. Дете нас подсећа да је љубав дар, да је радост чудо, а вера једноставна истина. Ако смогнемо храбрости да се поново смањимо – тек тада ћемо заиста порасти.
Сви смо били деца. Али нисмо сви остали.
А можда је баш оно што смо изгубили – једино што нас може спасти.
Ко се усуди да се смањи – тај ће порасти.
„Ако се не обратите и не будете као деца – нећете ући у Царство Небеско“, рече Господ.
А ми – уместо да се вратимо – отишли још даље.
Дете је цар без престола. Генерал без војске. Освајач без оружја.
Његов мач је осмех. Његов штит – поглед који не зна за издају.
Док ми зидамо бедеме око срца – оно их руши једним осмехом.
Док ми меримо и рачунамо – оно се игра.
Игра му је математика, вера му је аксиом.
Кад падне – оно устане, јер зна да постоји рука која га диже.
Наш посао није да дете учимо добру и злу. Оно то већ зна.
Наш посао је да га не покваримо.
Да га не учимо сумњи, невери и неопроштају.
Да га не преведемо у наше лукавство, него у Христову простоту.
„Пустите децу да дођу мени“, рече Он.
А ми бисмо их задржали у школама, у књигама, у нашим амбицијама.
Као да су нам дата да личе на нас.
А нису. Дата су да ми личимо на њих.
Јер Царство Небеско је једно велико двориште. Једна игра без краја.
Тамо нема туђих – сви смо Божја деца.
Тамо се не мери колико си зарадио – него колико си волео.
Дете то зна: да љубав није дуг него дар, да радост није награда него дах, да је сваки дан чудо.
Дете зна оно што смо ми заборавили.
Да су сузе радости драгоценије од злата.
Да смех лечи где лекари не могу.
Да је пружена рука вреднија од свих закона света.
Оно зна да је свет добар јер га је Бог створио.
А ми све знамо – осим тога.
Док ми правимо рачуне – оно пушта ветар кроз косу.
Док ми скупљамо године – оно скупља тренутке.
Док ми бројимо новац – оно броји осмехе.
Док ми планирамо будућност – оно ствара чудо садашњег тренутка.
Његова мудрост је једноставна:
Свет се воли срцем, а не разумом.
Свет се ствара, а не осваја.
Дете нас учи стрпљењу које не мери.
Љубави која не пита.
Вери која не тражи објашњење.
Учи нас да је живот игра без краја.
Да је сваки пад нова шанса.
Да је опроштај моћнији од силе.
Кад погледамо дете – видимо свет какав је требало да будемо.
Свет са отвореним вратима срца – и за незнанца и за пријатеља.
Дете нас учи да је туга пролазна, а радост вечна.
Да су ране лекције, а не казне.
Да се плашимо само онога што не умемо да волимо.
Зато не заборавимо да се играмо.
Да падамо и устајемо.
Да волимо без очекивања.
Да се молимо без речи.
Дете у нама је знак Царства.
Не на небу – него овде, међу нама.
У сваком осмеху. У сваком срцу које се не плаши да буде чисто.
Ако се усудимо да поново постанемо мали – отвориће нам се невидљива врата у свет где је све могуће.
Зато..
Чувајмо дете у себи.
Јер сваки осмех, свака радост, сваки дах љубави – корак је ближе Царству.
Свака игра, свака суза, свака молитва – отвара врата вечности.
Дететова рука је мала – али држи свет.
Дететов поглед је прост – али види све.
А ми? Ми смо ту да се сетимо.
Како се воли. Како се верује. Како се живи.
Зато..
Васпитавајмо децу у Христу – не да буду мали одрасли, него да ми постанемо велика деца.
Јер Царство није сутра. Царство је ту. У сваком детету. И у нама – ако смогнемо храбрости да се поново смањимо, да бисмо порасли.
Зато...
Милица Жаревац Бошковић
blagovesti.tv
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
