Зашто је пост родитеља важно васпитно средство за децу?

Било је у психологији много покушаја да се објасни од чега зависи развој детета и његов успешан живот. Један експеримент се међутим издваја својом једноставношћу:
Деца су наизменично пуштана у просторију на чијој средини се налазила посуда са њима омиљеним слаткишима. Поред чиније се налазио пешчани сат који је могао да „измери“ пола сата.
Сама просторија је била налик обичној дечијој соби са играчкама с тим што је један зид био у тамном стаклу иза кога је седео испитивач али га дете није могло видети.
Деци узраста 4-5 год је давано исто упуство:
„Сада ћете, један по један, улазити у ову просторију, мало ћете се поиграти овде док чекате родитеље.У соби се такође налазе и слаткиши које ви нарочито волите (претходним разговором добијен податак од родитеља). Уколико желите, можете да их поједете одмах. Али, ако сачекате да овај пешчани сат сасвим исцури (тј да прође пола сата) моћи ћете да узмете са собом све те слаткише и ми ћемо вам за узврат спаковати још толико.“
Након сваког детета истраживач је улазио у собу, допуњавао чинију или у њу додавао оне слаткише који су следећем детету најомиљенији.
Као што је и очекивано, мањина деце је успевала да сасвим нетакнутим остави слаткише до истека времена. С друге стране, мањина су били и они који су све одмах појели. Већина деце налазила се негде између ове две екстремне групе – након „премишљања“ би појели слаткиш, па се мало играли, мотрећи на пешчани сат, па ипак убрзо дошли по следећи.
Предиктивна вредност тј. предвиђање животног успеха а нарочито будућег менталног здравља ове деце била је оно што изненађује. „Чекачи“ су се показали као далеко отпорнији на животне недаће а фактор стрпљења се показао значајнијим чак и од фактора интелигенције детета.
Овога се експеримента увек сетим када се (у последње време све учесталије) помиње како деци треба постављати границе. Али се нигде не помиње да пост јесте психолошки модел понашања који би децу зарана упућивао на постојање и успостављање извесних граница.
И стварно, да ли пост којег се одрасли држе или не држе има икакве везе са васпитањем деце и њиховом доцнијом способношћу да лакше нађу „меру“ у извесним стварима?
 
Гајење деце у свету хедонистичких вредности
Пост представља вољно одрицање од одређених делања, размишљања и понашања а који су неприкладни за одређене догађаје унутар хришћанског календара.
Управо док ово пишем из друге собе се могу чути рекламе у којима уз комерцијалну поруку (купити неизоставно баш одређену ствар) стиже и бескрајни низ порука који атакује на наш вредносни систем: „ви то заслужујете“, „више не морате да чекате“, „срећа почиње одмах“, „доживећете задовољство без краја“… и све тако, крилатице из хедонистичког раја.
Поруке које људима говоре оно што прија, да живот треба да проживе онако како га рекламира компанија безалкохолних пића. Никада замишљен, никада очајан, никада са бројаницама у рукама. Али зато увек са широким осмехом и ваздан напуњеном чашом у окружењу обиља и непомућене среће што све тако напросто долази само од себе.
Ово утиче наравно и на одрасле који слушају. Премда сви ми одрасли знамо добро да живот није цветна башта, свеједно нас, на несвесном нивоу, овакве поруке чине мање отпорнима и, напокон сасвим депресивнима.
Са децом је међутим другачије. Када дође време реклама тон се аутоматски појачава што следствено повиси и дечију пажњу. То значи да дете напросто без икаквог отклона усваја горе набројане поруке . И то значи да се тако стиче представа о свету безобалних задовољстава у коме је „ја“ далеко веће и силније од Божијих заповести, хтења и искушења која је он наменио човеку.
Овај животни пут неминовно води растуру породице, саможивости, несуздржаном промискуитету, напокон и опојним средствима.
С друге стране, кућа у којој родитељи посте, јасно детету упућује другачија правила. Дете разуме да жеље и потребе његових родитеља бивају суспрегнуте, учи да је уздржавање пут ка одраслости и душевној снази. Дeте учи да вера и љубав нису само тражење већ и давање, учи да нас додурује Исусова патња те да и његови родитељи јесу спремни на емпатију са својим народом, верницима и самим Божијим сином који је њих ради, незамисливе патње поднео.
Дeте на тај начин стиче један сасвим другачији прозор у свет, обзнањује му се да пут ка одраслости јесте и пут стицања менталне снаге да се одбије оно што га иначе привлачи и за шта, сем вере, нема других разлога да буде одбијено.
Након што дете разуме зашто се одрасли уздржавају одређене врсте хране у време поста, отвара се и могућност разумевања да у посту није само важно уздржавање од мрсне хране већ је такође важно, ако не и важније, посебно у тим недељама уздржаванје од грешних мисли и дела.
На овај начин, кроз пример поста, дете формира своје прве чврсте моралне границе на континууму добра и зла. Тако оно успева да формира и своје прве праве вредности, оријентире, циљеве, тако да све то буде у складу са Божијом сликом о човеку а на понос родитељима или родитељу (да никада не заборавимо колико самих родитеља тегобно али часно гаји своју децу). 
 
Спомена Милачић, клинички психолог

pravoslavni-psiholog.rs