Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много  паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми:

– Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас.

– Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку…

– Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти.

Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао :

– Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене?

– Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи?

– Да постанеш свет, бре…!

– Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан?

– Да бре… то је уметност  и вештина, али пре свега благодат Божја.

– Како да постанем свет?

– На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и  страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш.

Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан.

Спасао ме је

Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у  тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш  мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“.

Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао.

После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном  временском тренутку телефонирао и давао  ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени.

Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију:

– Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим.

– Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја.

– Пусти то, и реци ми твој број телефона.

Сазнао сам да је понекад  телефонирао не узевши телефон у  своје руке, и не окренувши неки број телефона.

Проповедаћеш

Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу:

– Желим и ја да идем да помогнем!

– Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи^[1]…!

Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао  да са „мрежом“ исповести и проповеди  приводим људе Богу, спасењу њихових душа.

Другог пута сам га  посетио сам и разговарали смо.  У једном тренутку ми рече: „Ти  треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је.

Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио.

Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју  проповед.  Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу.

Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам  речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде.

Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га:

– Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова).

– Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи!

Имао је тај велики  благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија^[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код  старца Софронија.

Различити догађаји

1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је  био одлучио убрзо  да напусти манастир  и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења.

Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом.

2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је:

– Он је свет, свет…, аа!!!

– Шта се догодило? Шта ти је рекао?

– Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади  на Phantom^[3]-у  је знао, а правио се како ме пита.

Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким   ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља  веома одушевило.

3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити.

Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“!

Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“.

Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање.

После старчевог уснућа

1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година.  То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“.  На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно.

Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој  слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео.

Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“.

Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“.

Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом.

2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“.

Долазило ми је много наркомана.  За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео  иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде.

Много раније пре његове канонизације,  увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“.

Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не  мислим  толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика.

Освојио је моје срце, веома дубоко.

patmos.rs