Атанасије, митрополит града Лимасола – Дубље значење Божића

Сваки пут када станемо пред Бога, било у молитви или црквеном празновању неког догађаја из Христовог живота, било да на други начин осећамо присуство Божије, догоде се две основне ствари, које су потврђене искуством Цркве и светитеља. Прво, имамо осећај радости, јер доживљавамо обилну Божију љубав према човеку. Он уводи наша срца у неизмерну захвалност, када, сразмерно нашем духовном стању, осећамо и Божији велики дар. Друго, налазећи се пред Богом ми, такође, стојимо пред неком врстом суда за наше поступке, који нас води ка спасењу, нарочито ако је то време празновања великих догађаја из живота Христовог. Заиста, сваки догађај у Његовом животу налаже нам усвајање критичног става према себи самима, који нас никако не води пропасти, већ спасењу.

Стога, ми се сећамо рођења нашег Господа у циљу да, са једне стране, искусимо Његову велику љубав и, са друге стране, искажемо велику захвалност за све предивне ствари којима нас је наградио. Уз то, овај догађај нас награђује на конкретан начин, јер нам је дата прилика да осудимо сами себе за време живота. Као што Свети апостол Павле каже: „Господ нам неће судити, ако сами себе осудимо“ (уп. Рим 2, 1с – прим. прев). Ако критикујемо наше поступке у овом животу, неће нам се судити у другом, јер је суд већ испуњен у овом свету.

Другим речима, сада када је Господњи празник пред нама, имамо прилику да критички сагледамо наше животе у контексту онога што је Господ учинио за наше спасење, нарочито када јасно знамо да Он ништа није препустио случају, већ све ствари управио као Господар историје, што и јесте. Он је тај који жели да све ствари у свету имају поредак какав имају, чак и до најмањих детаља. Он је тај који жели да се роди у једној конкретној години, на конкретном месту, укључујући све остале детаље који образују велики празник Његовог Рођења.

Сви светитељи су са расуђивањем сагледавали догађаје који се одвијају у њиховом животу упоређујући их са Христовим животом, доносећи суд самима себи. Слободни смо да верујемо да је хришћанин сваки онај који подражава живот Христов у мери у којој је то човеку могуће. Тада он (хришћанин, прим. прев) допуњује све празнине кроз милост и сажаљење Божије, а управо то чини унутрашњу духовну делатност сваког човека.

На овај празник, Црква непрестано слави Бога због Његове неизмерне благонаклоности према човеку кроз предивне химне, док у исто време трага за дубљим богословским значењем Његовог Оваплоћења. Не само Свети старци, већ и обични побожни људи имају конкретно искуство тог дубљег значења. Када се старац Јефрем Катунакиотис вратио са ходочашћа у Јерусалим, очекивали смо да буде опчињен искуством Голготе и Распећа. Но, он је био опчињен Пећином Рођења у Витлејему. О овом догађају је говорио: „Живећи у својој подвижничкој страћари у Катунакији, међу својим бедним стварима, мислио сам да сам нешто посебан. Али видевши где је Христос рођен, заиста сам духовно пао“.

Рођен у пећини, прогнан и презрен од човечанства, Христос је испунио највећи догађај у људској историји: Његово Оваплоћење. Бог је постао човек у потпуној тишини, понизности и крајности. Нико није знао шта се те ноћи збива, осим неколико пастира и мудрих људи из Персије. Овај догађај заузима своје место у потпуном сиромаштву и понизности. Стога, када год смо оптерећени нашим прохтевима и жељама, требало би да се нађемо пред Пећином Рођења, пред Оваплоћењем Речи Божије, да бисмо видели како изгледају наша дела наспрам онога што је Господ те ноћи урадио. Баш на тај начин ми доносимо суд о нашим делима. Са таквим ставом морамо критички сагледати наш читав живот.

Откако је Господ постао Човек и анђели запевали „мир на земљи“, Он нам говори: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт 10, 34). Зашто Господ доноси мач, када анђели певају о миру? Христос јесте Мир, који је дошао у свет и постао човек да бисмо ми били у могућности да га заволимо. Показао нам је да наш однос са Богом није идеологија, јер нико не може тако волети идеју. Човек може бити наклоњен некој философској идеологији, али нико је не може волети, јер та љубав није узајамна.

У животу Цркве се дешава потпуно супротно. Ми ништа немамо са философским идеологијама и Реч Божија није постала никаква идеја. Реч је постала тело. Логос се оваплотио да бисмо га могли заволети. Што пре почнемо да га волимо, пре ћемо бити способни да разумемо да је Он био тај који нас је заволео љубављу која је несхватљива: „Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас“ (1Јн 4, 19). Ово је Тајна која се налази у Цркви. Разлог томе је што Христос, као мир света, постаде субјекат љубави, а не вере. На тај начин, човек је усмерен на трансцендентну веру и наду у циљу да остане у љубави. Како апостол говори: „Наду и веру ћемо одбацити и само ће љубав остати“, јер је љубав опитни, егзистенцијални догађај који помаже да човек схвати да је заиста у заједници са Богом. Ово је пут свих оних који Га воле до самог краја.

Првомученик Стефан је запечатио своју љубав подражавајући Господа. У Делима апостолским је записано да када је био ухапшен због проповедања Христа, његово лице беше као лице анђела током суђења. Осудили су га на смрт каменовањем као великог грешника, а ту казну је прописивао Мојсијев закон. Но, испуњен Духом Светим, Стефан се није молио само за себе, већ за читав свет и поред његове ужасне ситуације. На тај начин је он подражавао Христа, који се, умирући, молио за оне који су га разапели.

Међутим, откако је Христос дошао у свет и донео мир, милиони мученика су своје животе дали због вере у Њега и због истинске љубави према Њему коју су искусили. Љубав Христова је говорила у њиховим срцима.

Када прослављамо празнике посвећене светима и мученицима, не сећамо се само одређених догађаја из њихових живота. Сећамо се дана када су они дали суд о себи самима. Они су критички посматрали себе, а у истој линији са животом Господњим. Нису олако трошили дане. Светитељи су дубоко продирали у право значење њихових живота, критички проматрајући и осуђујући своје поступке. Са једне стране, Христа су созерцавали у јаслима, Његовој понизности и крајности, Његовој тишини и сиромаштву, одбијању и нанесеном му злу и, са друге, своја дела су упоређивали са Њим и широко их сагледавали.

Преко апостола и свих светитеља, Господ је открио да је немогуће да Дух Свети борави у нама, а да ми сами не убирамо његове плодове. Стога, Створитељ јасно наглашава да су плодови Духа Светог: „Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал 5, 22с). Потребно је да те плодове тражимо унутар себе, јер они указују на присуство Духа. Након тога можемо проценити како духовно стојимо. Такво критичко процењевање је неопходно и спасоносно. Ако овакву навику уврстимо у живот током празничног периода, онда ће заиста она бити спасоносно за нас, јер ће дати јаку потпору духовној борби са кајањем и понизношћу и исправити наше путеве.

У исто време, таква навика ће нас водити ка тражењу Божије милости помоћу пута љубави. Што пре препознамо да смо ми заиста људи који живе у мраку, пре ћемо питати: „Господе, кога ће твоја светлост обасјавати, ако не оне који живе у мраку?“ Што пре схватимо да живимо у мраку, моментално ћемо се упутити на пут трагања за светлошћу. Па ипак, ако мислимо да живимо у светлости, онда никада нећемо видети истинску светлост, јер се задовољавамо оном коју можемо видети.

pravoslavie.ru