о. Милош Весин - Љубав ће ипак победити све

Има томе већ више од десет година када су код мене дошле две жене: мајка и ћерка, односно мајка и бака особе о којој је реч; две изузетно активне парохијанке код мене у јужном Чикагу. Онда су рекле:

- Оче, ми би смо хтеле да вас замолимо за нешто што је код нас, у нашој кући, питање живота и смрти. Хоћемо да разуверите нашу унуку, тј. ћерку да не чини то што жели да чини и да се не удаје за човека за кога има намеру да се уда.

Рекох:
- Уз све поштовање према вама, Лили и теби Норма, ја ипак морам да разговарам са вашом ћерком, односно унуком и да видим како ће она то да објасни.

Нашао сам се са том девојком, 28 година јој је тада било. Она је рекла:
- Знате оче, мој момак и ја - он није Србин, ни православни хришћанин, али јесте хришћанин - ми смо од почетка имали намеру да се венчамо. Међутим, он се пре две године разболео. Дуго је боловао и нисмо знали о чему се ради. И пре месец дана смо отишли код лекара и лекар је рекао да он има тумор који је неизлечив. На изласку из ординације, ја сам њега запросила. Он је рекао: Али ти знаш да су моји дани одбројани. Ја сам му одговорила: Твоји дани можда јесу одбројани, као што су и моји дани одбројани, али дани љубави никад нису одбројани. 
Оче, хоћете ли да нас венчате?
Рекох: 
- Сутра!!!

Онда сам отишао код њене баке и мајке и рекао: 
- Знате шта, ја такву приврженост и тако нешто још нисам видео. Ви треба да сте поносни што имате такву унуку и ћерку.
- Знамо, оче, али удавати се за мртвог човека...
- Није он мртав.

И онда смо заказали венчање за месец дана од тог дана. Али после три недеље, она је дошла код мене и рекла:
- Оче, он више није у стању да стоји.
Болест је напредовала брже него што су лекари предвидели, обзиром да је био рак јетре који је метастазирао. 
- Да ли ви можете да дођете код нас кући да нас венчате, јер он не може да дође у цркву... и да ли ми обоје можемо да седимо, пошто он не може да стоји (а ја да стојим, а он да седи, некако не приличи)?
- Добро... - рекао сам.

Повео сам са собом четворицу студената да певају, да то ипак лепо звучи. И некако нехотично, мада ништа није нехотично, увек све има неки смисао, чак и када га нисмо свесни, желео сам тим људима нешто да поклоним. У оваквој ситуацији било је смешно бирати свадбени поклон. Са полице из своје библиотеке узео сам један диван календар, који сам добио из Швајцарске, са православним иконама. Била је јесен и то је био календар за следећу годину. Понео сам тај календар не знајући зашто.

Завршио се обред венчања и ја сам им се обратио са пар речи, буквално пар речи; мој поздрав је стао у пет минута. Онда сам им пружио тај календар. И просто чудећи се самом себи и својим покретима, расцепио сам календар: овај део са иконама ми је остао у једној руци, а календарски у другој. И онда сам рекао њему:
- Гери, ове иконе, код нас, у православној цркви, су наши прозори у вечност, нешто чему ти идеш у сусрет, нешто чему треба да се радујеш загрљен овом љубављу која те од данас овенчаног прати.
- А ти Тобрa, тeби ће још увек предстојати дани и месеци, зато теби поклањам овај календарски део.

Он је две недеље после тога преминуо. Тражио је да га сахране са његовим делом календара, односно са његовим иконама. Може свако о томе да мисли шта хоће, али није ли то заиста она љубав која никада не престаје и она љубав која се свему нада? А ја, када сам чуо ту такорећи исповест ,тј. исповедање вере те младе девојке, која је толико убеђена у васкрсење и у то да ће они поново бити заједно, нисам могао просто да кажем - не.

"А сада остаје ово троје вјера, нада и љубав, али је од њих љубав највећа." (1. коринћанима 13:13)

pouke.org