Важно је да Бог верује у Вас

... свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства...

Постоје и друга својства која такође играју улогу: захвалност, радост. Једну ствар коју некоме могу усадити: љубав према себи. Нећу да кажем: глупо мишљење, да сам «ја тако заносна», «ја сам тако диван», већ увереност да је у мене, чак и при мојој ружноћи, утиснут лик Божији, у мени је лик и подобије Божије, и ја могу себи веровати, зато што Бог у мене верује, ја могу себе волети, зато што Бог мене воли, ја се могу на све надати, јер ме је Бог створио – и Он је знао шта ради. Он не греши, не промашује. Ја помињем често случај веома културног човека у иностранству; тридесет година касније и сам је постао свештеник, а тада је једном полусеоском свештенику говорио: «Како ја могу веровати у Бога? Култура је на путу! Ја сам завршио историјски факултет, знам језике, читам филозофију, завршио сам у Паризу богословски институт – како ја могу у Бога веровати?!» (на част Богословског института!..)
А свештеник му је одговорио: «А.А.! Да ли је важно што Ви у Бога не верујете? Он ништа не губи због тога. Важно је да Бог верује у Вас». И мени је то остало. Мени је било тада деветнаест година, и до данас ми је остало: човек мора да верује у себе, јер ако у потпуности не верује у себе, њему пута никуда нема. А ради тога морамо научити човека да у себи не тражи зло, већ добро.

Ја не позивам да будемо слепи ка злу; али знате, свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства. А ти узми Јеванђеље и осмотри каква места у њему жигну твоје срце ликовањем, радошћу, када срце у теби гори, као у путника за Емаус, и реци себи: ево у овоме Господ и ја један другога разумемо. Он ми је то показао или казао – и ја сам схватио, ми смо у сазвучју, у томе је Његов лик у мени. Дај да ово запамтим, забележим и никада не сагрешим против тога, зато што смо у томе Он и ја – једно...

митр. Антоније Блум