Добар са Богом

Јул 21, 2022 - 20:03

Јуни 24, 2023 - 08:56

0 300

-Нека, нека, хај' ти слободно!

-Ма ја само да прођем. Опростите чика Драгољубе.

-Нема на чему момчино, нек си ти жив и здрав! Лепо је данас видети момка а да хоће да ради. Онај мој, ено по цео дан само за машином (мобилни телефон). Више ни у кревет без њега не иде. Боже ме прости... (прекрсти се).

-А шта ћете, још је млад. Биће он...

-Пусти ти Мирко што је он млад. Млад си и ти па радиш, а он. Еее... (прекине га човек из комшилука, стална муштерија ове мале варошке продавнице)

У том стиже и газда Коста.

Вечито незадовољан и смркнут. Гунђало и декларисани комуниста. Познат по причама како је било у време Тита, а оно по чему је највише препознатљив су свакодневне нове тврдње о томе како је планета Земља заправо равна плоча. Коста "зна" детаљно све тајне масона и људи из сенке. Истражује, како каже преко интернета. Долази тамо до података "који другима нису познати", те их први као бомбоне дели варошким доколичарима.

-Здраво комшија.

-Добар дан Коста.

-Је ли Мирко, јел ти радиш нешто ил' ту проповедаш к'о да си у цркви код оног твог попа Драгана? Хајде, у магацин и носи тај парадајз.

-Па,нисам ја ништа рекао, већ комшија помену да је...

-Ма не говори несрећо, већ ради нешто. Што те плаћам?! Сигурно не да ту чаврљаш. (Одсечно ће газда)

-Добро газда, нисам ништа лоше мислио.

-Па и нема ти шта да мислиш, ти си овде да радиш. Еее, какви сте, сви сте исти. Филозофи! Само они неке своје теорије. Ма нема, то човек кад да прст, узеће ти руку. Све злоупотребе. А ја, добар сам ко лебац! Наиван.

-Није стварно господине, није Мирко ништа крив, но сам ја поменуо како имам сина који...

-Имате сина, е свака Вам част! То је баш лепо. Он је сигурно вредан и способан а не к'о ови моји радници, или тачније нерадници. Овај само меље просипа ту неке теорије. Него, изволте, уђите слободно.

Мирко постиђен прође у магацин, вуче ону гајбу парадајза а туга му прекри младалачко лице.

Није ово први пут да га је газда тако омаловажио пред муштеријама. Није му ни посао лак, а поготово што од зараде која је у висини минималца плаћа и станарину, купује скупе лекове јер је веома крхког здравља и још треба преживети. Но, Мирка краси вера у Бога којом исијава и никада на њему човек неће видети муку која га истински, свакодневно мори. Али овог дана га је сломило. По повратку кући молио је Господа да му да снаге, јер овако више не може. Слаб је и немоћан да истрпи сва понижења и безобзирност газде.

Следећег јутра, све је било по устаљеном. Роба је стигла а Мирко је са паркинга уносио редом како су је добављачи доносили. Након извесног времена, долази и газда Коста, те опет иста прича. Још ни из аута поштено није изашао а већ мрмља:

„Нико овде ништа не ради, ви ћете мене у банкрот отерати. Боље би било да све сам урадим. Али не могу. Немам десет руку већ само две. А и те моје две више ураде него ваших 10 које имате сви заједно. Где сам вас само такве саставио“ – вечито незадовољан, иако радња сасвим лепо ради.

У том моменту наиђе Мирко, а он му се обрати:

-Ало, паметни! Стручњак! Ти што све знаш, иде ли?! Данас си тиши него јуче. (Подругљиво му добаци уз подсмех.)

Мирко застаде. Спусти ону кутију што је носио и рече:

-Извините, можете ли доћи у магацин да поразговарамо?

-О-хо, види ти њега! Сад и заповеда.

Пођоше.

-Ви знате какав сам и као човек и као радник. Ружно би било да ишта кажем у своју корист. Ово је седма година да радим за Вас. Никада нисам узео боловање, а болестан сам. Ви то добро знате. Никада нисам остао дужан, а заиста немам. Никада нисам тражио ни повећање плате нити да ми је дате унапред, а треба ми новац, лекови су ми трећина зарађеног. Константно ме понижавате, вређате и клевећете. Ја Вам опраштам и не узимам за зло. Али заиста више овако не могу. Јуче сам се обратио...

-Ма коме си се ти обратио балавче незахвални! Ја те издржавам, дао сам ти посао, хлеб у руке! Знаш ли ти колико је данас оних који би волели да дођу на твоје место? Буди захвалан на свему. Колико си само дрзак! Срам те било. Ти си се обратио...Коме си се ти обратио?

-Па то сам и хтео да кажем...Овај, обратио сам се јуче Богу, у молитви. Рекао сам Му, дословно: Господе, не могу више овако. Знам да нисам пример осталима, али сигурно нисам ни толико лош да ме свакодневно толико напада и вређа. Не могу завршити ни један једини радни дан а да немам напад повишеног шећера. Тело ми је слабо, молим те помози ми. Не могу и не желим да се светим. Теби предајем Косту, Ти ово реши са њим. Види шта ћеш, јер ја-нисам у стању.

-Шта бре причаш? Јеси ли ти луд? Хеј Јелена, мала! Чујеш ти ово? Он Бога зове да нешто реши самном!? (Уз кисео осмех, неверицу и црвенило у лицу упита једну од радница која је у том трену пролазила магацином).

-Да, Он ће то сигурно решити. Ја не могу а посао ми је потребан, па Ви видите шта ћете. Не знам које Он све методе за помирење користи, али ми је то последња шанса и нада да се ово реши. Па ето, верујем да ћемо ускоро видети и како.

-Маа, шшта ти бре ту зовеш Бога... Шта њега мешаш, шта се правиш блесав! Уместо да ми лепо кажеш ако имаш проблем. Ја сам човек отворен, разуман, спреман да саслушам...и да помогнем. Дабоме! Да помогнем. Шта ми ту правиш проблеме, иовако их имам преко главе. Мешаш Бога у наше послове. Немам речи. Хајде, иди ради и немој да те чујем да се тим више бавиш. Одлази.

Мирко настави са радом, а Коста сам за себе но опет покушавајући ухватити поглед неког од радника:

-Свашта. Још ми треба да тамо с неким Богом имам проблема. Шта он мени навлачи несрећу. Уместо да лепо каже...Ма, он је лудо дете-нема друге!

И од тада Мирко више није имао проблеме као раније.

Газда се другачије понашао према њему, није га више понижавао иако га није баш волео. Више је сматрао да је Мирко неко ко може да му "направи проблем", уколико је стварно „добар са Богом“, нарочито ако му исти тај Бог изађе у сусрет при решавању тог њиховог спора. :)

Бог је добар.

Бог је апсолутно добро.

Добро је бити добар са Богом.