Зашто је страшан грех злословља?

Протојереј Олег Стењајев:

– Злословље је проклињање другог човека. Речено је: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају.» (Еф. 4: 29); и још: «Не иди као нападач (то јест не разноси гласине и сплетке - протојереј О.С.) по народу свом и не устај на крв ближњега свога.» (Лев. 19: 16).

Супротност злословљу је молитва за човека. При томе, ми смо дужни да се молимо не само за своје, већ и за туђе. А код нас су се неки досетили да је немогуће, не само разговарати са заблуделим јеретицима и безбожницима, већ и да се не сме молити за њих. Могуће да је то некако везано за пролећно лудило...

Светитељ Јован Златоусти је писао: «Дакле, немој се бојати да се молиш за безбожнике – и Бог то жели. Бој се само да проклињеш друге, јер Он то не жели. А ако је нужно молити се за безбожнике, онда је очигледно дозвољено и за јеретике, јер за све људе треба да се молимо, а не да их прогонимо. То је и из другога разлога достојно чинити – из тога што са њима делимо исту природу. Осим тога, Бог одобрава и благонаклоно прима нашу узајамну љубав и добродушност.» (Јован Златоусти, светитељ. Омилије на Прву посланицу Тимотеју, 2:4).

Протојереј Павел Гумеров:

– Навешћу пример из давнина, веома уразумљујући, о томе, како се човек лишава благодати Божије када некога оговара и осуђује. Преподобни Јован Саваит, савременик Јована Лествичника, његов сабрат, причао је о једном случају. Дошао је код њега један калуђер из суседног манастира. И преподобни Јован Саваит се распитивао како тамо живе оци, посебно за једног монаха, за кога се знало да је лењ и грешан. «Ништа се он није променио, оче», одговорио је гост. И чувши те речи преподобни Јован је осудио тог брата. И имао је визију: крст са распетим Спаситељем. Усхићен, устремио се према Њему да би Му се поклонио, и одједном је чуо Христов глас, упућен анђелима: „Удаљите овог човека! То је Антихрист, јер је осудио брата свога пре Мог суда“. Он се пренуо од страха и схватио да је начинио страшан грех. И још се сетио да је у визији изгубио мантију и схватио да је та мантија покров Благодати Божије, које је он лишен. После тога се преподобни Јован седам година молио, строго постио да би поново стекао благодат коју је изгубио. Ето како су се одговорно односили наши стари према свакој речи.

Не смемо никога да осуђујемо пре Божијег суда. А ми чак скоро ништа и не знамо о човеку кога осуђујемо, осим помало његову прошлост. Али ми не знамо шта је њему на души. Можда ће се он у будућности променити, покајаће се, постаће испосник, знамо да се и то дешава. А ми њега одмах осуђујемо. Само Господ, знајући прошлост и будућност човека, знајући све његове болести, сав род до Адама, све његове заслуге и грехе, може да донесе Свој суд о том човеку. Али не пресуђује док тај човек не умре, тојест «како вас будем нашао, тако ћу вам и судити» (Св. Јустин Филозоф, Разговор с Јудејцем Трифоном). Злословље је огромна гордост.

О греху осуђивања је много написано у Јеванђељу. Подсетимо се: «Не судите, да вам се не суди» (Мт. 7: 1). «А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда» (ср.: Мт. 12: 36). «А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному» (ср.: Мт. 5: 22).

И не треба заборавити да човек који осуђује другог за нешто, сам ускоро пада у исте грехове.

Свештеник Дмитриј Шишкин:

– Па зато је и страшан грех злословља јер се ми својом слободном вољом придружујемо злу и постајемо његови учесници. Показујемо читавом свету помрачење свог ума помислима осуде, непријатељства и злобе - «Јер шта има праведно са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом?» (2 Кор. 6: 14). Тако да ако злословимо, ми сами себе лишавамо благодати Божје зато што дар говора сведочи о нашем призвању ка благовествовању, али никако ка осуди, клевети и злословљу. Не смемо да заборавимо да је Сам Господ наш Бог - Реч, друга ипостас Свете Тројице, и дар говора у нама је дар Божански који ми треба да чувамо и умножавамо са великом пажњом и страхопоштовањем.

Нажалост и празнословље је честа појава, али сквернословље и злословље су већ отворено супростављање самом замислу Божјем о нашем дару говора. Скрнављање овог великог дара сведочи о деловању злих сила које настоје да изопаче и оскрнаве све свето и чисто што је Бог дао човеку. Јасно је да је тешко потпуно уздржавати свој језик од сваке осуде и злословља, али саму неопходност уздржавања од тих грехова треба све време имати на уму као обавезан захтев. Очување чистоте ума, а као последица и чистоте говора је један од обавезних захтева хришћанског живота. Памтимо то и трудимо се да будемо добре слуге Речи.

srpska.pravoslavie.ru