Сећање које побеђује смрт

Колико пута сам на сахрани чуо фразу - "нећеш умрети све док те се људи сећају...” И питам се - да ли неће умрети они који то кажу или они који те се сећају?

Сећам се када је један 85-годишњи господин, у свом погребном говору, обраћајући се преминулом, рекао - "живећемо да те се сећамо..."За шта ћеш да живиш, драги мој човече? Ускоро ћеш и ти умрети. Да ли је важно по чему га памтиш? Шта заиста значи да те људи памте? 

Шта може на ивици смрти да ми понуди људско памћење?

Ипак, признајем, уопште ме није брига да ли ће ме се људи сећати кад умрем. Оно што ме брине и можда плаши је то да ме Бог не заборави. Јер, ако не постојим у сећању Божијем онда ћу заувек бити изгубљен у празнини и тами ништавила, а то је страшно.

Ето зашто у цркви оно што је битно није људско памћење, већ сећање на Бога.

"Слава Господу Богу"

"Сети ме се, Господе, када дођеш у царство своје. "

Битно је да те Бог не заборави.

Ово је сећање које побеђује смрт.

Јер кад те се Бог сети, значи да живиш и постојиш.

Постојиш не само друштвено, емотивно или психолошки, већ и онтолошки.

Идентитет и јединственост твог лица се не губи.

Јединствени и непоновљиви отисак твог присуства, љубави и стварања.

Зато Христос наглашава - "Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. (Лк . 10, 20)

 о.Хараламбос Пападопулос