Предуслови за истинску духовност

Предуслов за истинску духовност, а тиме и пост, молитву и сваки напор у духовном животу, јесте слобода. Овај велики дар Божији човеку, на жалост, мало људи разуме и мало користи. Требало би да нам буде јасно да приморавање на духовни живот нема никаквог значаја.  Духовност захтева слободу, радост и храброст, а не приморавање, патњу и узнемиреност. Слобода је важна у сваком људском односу. Морамо да будемо слободни у свему и од свих. 
Господ Исус Христос јасно говори да ко год жели да Га следи, а то значи, ко год жели да има духовни живот, мора да се одрекне себе. Ако ја истински желим да будем Његов ученик, морам да будем спреман да губим, да будем вређан, понижаван, да се одрекнем своје воље, да будем последњи. Тако ћу бити добар ученик. На несрећу, чинимо супротно, и зато је највећа болест нашег времена себичност. Зато имамо толико много невоља у односима са људима, бракови се распадају, родитељи и деца се сукобљавају, сукобљавају се колеге на послу. Све ово се дешава зато што чинимо супротно од онога што нам је Господ рекао.
Резултат наше егоистичне позиције у свим стварима је карактеристика да ми не желимо никакву невољу у нашем животу. Осећамо се нелагодно када имамо искушења, и да можемо, радо бисмо их избегли. Бежимо од бола и нелагодности када нам Господ шаље благослов крста, искушења, патњу и невољу. Ми не користимо све Божије дарове. Ово се не може разумети простом логиком. Много пута ово изгледа нелогично и сулудо. Али то је крст – лудост, јуродивост. Kрст није тежина, већ благослов. Није казна, већ радост. Осим тога, то је пут који је утврдио Христос и многи мученици, исповедници и часни Оци, који живе у вечности са Њим. 
 Све горе наведено појашњава нам шта значи верно пратити Господа. Предуслов је специфичан, јасан и једноставан. Пратити Господа значи пратити Цркву.  Бити послушан Господу значи бити послушан Цркви; чинити оно што Црква учи и исповеда.  Јер Црква је Христос и траје у вечности. Али, ако се молимо, постимо, ако су наши духовни напори подређени нашој вољи, ако чинимо оно што желимо и мислимо или оно што искључиво нама одговара, онда следимо своју вољу, а не Христа.
 Уз благослов, наду и молитву, љубљени моји, до краја поста, па чак и до краја живота, заиста следујемо суштински и духовно Цркву, свако узимајући свој лични крст, који је наша улазница у Царство Божије.
 
Презвитер Христос Ајгидес

johnsanidopoulos.com