Прота Милош М. Весин: О благословеној привлачности

Пише: О. Милош М. Весин

Размишљах данас, 8. септембра 2023., у светлу чудесно лепог житија Светих мученика Адријана и Наталије – чији спомен славимо, и о следећем:

​​​​​​​

Боже, колико ли је младих људи широм света, али хајде да узмемо само оне који су по имену православни хришћани, или да се само ограничимо на младе православне Србе и Српкиње, који знају безбројна имена из читавог осињака света савремене „забаве“. Без обзира да ли је реч о онима из света поп, рок, турбо-фолк и ине музике, света филма, или „звездама“ самозваних „ријалити програма“ и сличних идејно малигних вируса и тешких обољења која данас преплавише обале на којима млади, и не само млади, данас траже и налазе „забаву“. Тако је широм Америке, тако је у Србији, јер је тако, па наравно, и у Америци.

А ако би се, са друге стране, неко усудио да на улицама било ког града истока или запада, севера или југа, упита те младе људе ( оне пред браком, или у браку, или у ма којој другој вези, али свакако у вези са мушко-женском привлачношћу) ко су, на пример, Свети мученици Адријан и Наталија, дај Боже да би и пола од једног процента знало за њих.

А тај диван пар већ вековима блиста чистотом оне једине благословене привлачности која се из богочежњиве душе из света у нама, шири ка свету око нас. Та и таква привлачност не подлеже оним тако лелујавим и несталним, и увек променама подложним „естетским стандардима“. А баш се данас слави њихов спомен, данас 8. септембра по новом, или 26. августа по старом календару. Адријан и Наталија су као супружници живели свега тринаест месеци заједно. У Никомидији. Али оно што је суштина њиховог заједништва открива нам уистину непатворени и радосни квалитет привлачности!

Ево како Црква, на данашњи дан, славослови о њима:

Ревност мужа благочестивог привукла је жену богољубиву ка поукама светим.

Док друга једна поетска струна православне химнографије о њима каже и ово:

Некада је супружница, по злом савету змије, изагнала Адама из раја, а сада Наталија свештеним беседама Адриана у рај премудро уведе.

Запитајмо се: ко су данас узори младима, а особито младим паровима, и како и зашто, тако неосетно, гњилост испразности и одсуство смисла, уз сву, за узврат, стечену пуноћу тривијалности, заузима не тек „почасно“, већ често и једино место на листи животних приоритета?

А овде је испред нас један тих, а својом лепотом ненаметљиво гласан, пример истинољубиве, богољубиве и човекољубиве привлачности! Пример, али и доказ шта се дешава када двоје не гледају без престанка једно у друго него, како је то мудро и надахнуто рекао Никита Михалков, када двоје гледају у истом правцу! Тек онда то може из себе да изнедри квалитет несебичне љубави и оплемењеног ероса, који је увек излажење из себе и своје самодовољности и самозаљубљености. Све остало су опсене и чаролије, варке и замке чулности, непредвидива игра хормона, молекуларни танго пумпе за крв и амигдала у мозгу, несазрела пубертетска опчињеност и томе слично. Наравно да и све наведено може да има своје чари, али то не може да буде ни окосница, а некмоли темељ нечег постојаног!

Те и сличне мисли ме прате кроз цео овај Божији дан. Како је дивна, свеобухватна и чедољубива Црква Христова, јер Она не велича и не слави само испоснике, пустињаке и девственике, него и оне, или – посебно оне, који су неухватљиву драж препознатости, а онда и искуствену лепоту блискости доживели вођени снагом привлачности оног „магнетизма“ који не зависи од овога што је само овде и само сада. Па ако је цена те привлачности и на њој, богомирисним благословом, извајане љубави – мучеништво, онда нека је слава Богуна том великом и светом дару – дару мучеништва! А мученик, мученик је увек и само- сведок! Сведок Љубави! Сведок Онога Који је љубављу, и из љубави, али и зарад љубави, саздао свет Речју која беше у почетку.

Има ли благороднијег животног позива од мучеништва? Наравно, мучеништво се не тражи, оно се не изазива, али ако до нас дође кроз захтев или принуду овога света да бирамо између Христа и света, онда они који заиста имају снагу истинске привлачности у себи, они, Христом у себи, увек постају сведоци. Да, чак и онда, или – посебно онда, ако то сведочење приводи ка последњем трептају овоземне маловремености и улива се у ничим спутану и безобалну радост и светлошћу лица Божијег обасјану вечност.