За кога чуваш своје «ЈА» - за себе самог?

Што дуже човек седи беспослен, тим се више раслабљује, а што више ради то постаје јачи. Поред тога радом одгони од себе тугу, и помаже себи духовно.

Не треба се превише бринути о комфору ... - Старче када кажем да могу да радим само нешто и да је то у домену мојих могућности, да ли то говорим из самољубља? - Што дуже човек седи беспослен, тим се више раслабљује, а што више ради то постаје јачи. Поред тога радом одгони од себе тугу, и помаже себи духовно. Циљ је да се човек више радује неудобностима и тешкоћама, него комфору. Знате ли како живе на Светој Гори неки старци и какву радост притом осећају!

Знате какво самоодрицање је имао један старац који је живео на километар од моје келије, високо на гори, на стрмој литици. Сирома спуштао се четвороношке по стазици када је требало да оде до старца који је живео ниже. Хтели су да га узму у манастир да би могли боље да се брину о њему, али он није пристао. Потом су сви почели да говоре: «Он је у прелести», пошто је тај старац живео сам у келији. Једном је дошао код мене и испричао ми због чега није «хтео да оде у манастир».

Неко време у њиховој келији није било цркве, и он је дуго наговарао свог стара да изгради цркву и старац је на крају рекао: «Добро, хајде да је изградимо само ти нећеш моћи да одеш са тог места јер ће црква имати свог Ангела-чувара, а он се не сме оставити сам». Овај је обећао да никада неће напустити келију те су изградили црквицу. Kасније се келија у којој је живео старац срушила, и он је почео да живи у цркви. Тамо је и спавао седећи у стасидији. Ето какво самоодрицање! Ја му однесем некакву одећу јер ништа није имао. Још је био болестан – непрекидно је имао грчеве у стомаку. Једном сам му послао познатог лекара. Овај је пошао заједно са својим пријатељем, али су нашли старца мртвог: седео је у стасисији, обавијен одеждом.

Ето како је човек отишао ка Господу! Живот у суровим условима ради љубави Христове доноси у срце Христово умиљење. Божанска наслада се рађа од телесних страдања. Свети Оци су давали крв и примали Духа. Потом су и трудом стицали благодат. Одрекли се од свога «ја» и обрели га у рукама Божијим. Осећам умиљење када читам синаксарске свете подвижнике Синајске горе. Пет хиљада подвижника су живели на Синају, а колико њих је било на Светој Гори! Kолико се очева посветило за хиљаду година! А исповедници и мученици колико су само страдања претрпели! А ми ропћемо на најмању тешкоћу, желимо без труда да стичемо светост. Самоодрицање је – реткост. Чак и ми монаси не схватамо каква добра се задобијају трудом, и сажаљевамо се, оправдавамо и проналазимо олакшавајуће околности. Одатле и долази зло.

Ђаво помаже сваком човеку да нађе оправдање, а године пролазе. И зато не треба заборављати на смрт. А пошто сви умиру онда се ни о телу не треба превише бринути, не у том смислу да се оно доведе до болести, већ у том да се не бринемо превише о комфору. За кога чуваш своје «ја» - за себе самог? - Старче, имам помисао о томе да за моје брзо умарање није крива само моја телесна слабост. - Kада би у теби био Божански огањ онда би све било другачије. - А како да задобијем тај Божански огањ? - Треба заборавити на себе и мислити на друге. - Чини ми се да је то тешко чинити непрекидно. - У крајњој мери потруди се да мислиш и бринеш о другим толико колико мислиш и бринеш о себи. Тако ћеш постепено доћи до тога да ћеш постати равнодушна према себи, у позитивном смислу, и да ћеш непрекидно размишљати о другим. Тада ће и Бог мислити о теби, и људи.

Само немој то да радиш да би други мислили о теби! - Произилази да мене мучи моје сопствено «ја»? - Наравно! Одбаци своје «ја». Шта ће ти оно, за кога га чуваш? За себе? Део љубави коју остављаш за себе, одузимаш од свецеле и безграничне љубави коју треба да имаш према другима. - Старче како да одбацим своје «ја»? - Kолико је могуће искључи своје «ја» из тога што радиш, усели друге у своје срце. То што желиш за себе дај другима. Дај, дај, не размишљајући о себи. Што више будеш давала то ћеш више добијати јер ће ти Бог давати у изобиљу Своју благодат и љубав.

Он ће те почети силно волети, а ти Њега, због тога што ћеш престати да волиш себе, своје «ја» које захтева да га хране гордост и егоизам, а не Благодат Божија, која души даје све неопходне сокове, која мења плот божанском изменом и приморава човека да сија невештаственом светлошћу. Молићу се да што пре осетиш то о чему говорим и избавиш се од муке самољубља. - Старче а може бити да ће се борити са самољубљем, али ће у мојим делима ипак клизити моје «ја»? - Све зависи од тога како се подвизаваш.

То што је прљаво и одвратно човек одбацује, али у почетку треба да схвати шта је прљаво и одвратно. Ако према нечему не осетиш одвратност нећеш га одбацити. Да би се одбацио стари човек треба осетити одвратност према њему. На парализованим ногама се не може кретати напред. Kада постоји самоодрицање Бог даје Своју благодат - Старче када размишљам о томе како су свети себе принуђивали мучи ме савест И чини ми се да себе сажаљевам. - Kада се човек подвизава смирени, усрдно И трезвено, превазилази своје могућности, тада на њега силази вишња Божанска сила. - Старче шта има у виду авва Варсонуфије говорећи: “Не тражи телесног покоја, ако ти га Господ не шаље”? - Тиме хоће да каже да не треба себи тражити покоја, удобности. Потребно је пре свега самоодрицање, а за њим следује обиље Божанских дарова, јер када постоји самоодрицање, тада Бог даје човеку Своју благодат.

Kада у човеку постоји дух пожртвованости, тада он добија Божанску помоћ, Бог се брине о њему. Сагласно мери пожртвовања И молитве за ближње човек добија И помоћ од Бога. Једном касно увече сам ишао из манастира Ставроникита у келију оца Тихона, коју је доводио у ред спремајући се да се тамо насели. На путу ме је зауставио један човек. На леђима сам имао тежак дзак, киша је ромињала, а ја сам стајао И слушао.

Већ се смркавало а он је И даље непрекидно причао. Скроз смо били мокри И он И ја. У једном трену сам помислио: “Kако ћу наћи своју келију? Ноћ, блато, тежак пут, И немам фењер”. Али како прекинути човека? Питао сам га где ће да ноћева. Рекао је у суседној келији. Стајали смо тако до поноћи. На крају смо се опростили. Пошао сам својим путем, али чим сам ступио на стазу која води ка келији, оклизнуо сам се И пао у жбуње. Дзак се закачио за гране, а подрјасник ми је дошао до врата. Ништа се није видело.

Тада сам себи рекао: “Боље је да останем овде. Прочитаћу повечерје, полуноћницу, јутрење, И тада ће се разданити те ћу стићи до келије. А тај сиромах хоће ли он наћи пут?”. Чим сам дошао до “Помилуј ме Боже по великој милости Твојој”, неочекивано је снажна светлост осветлила целу јаму! Нашао сам чизме И могао да идем. Стаза је била осветљена. Дошао сам до келије, нашао кључ од браве, а он је био тако мали И скривен дубоко да га некад чак И дању тешко нађем. Ушао сам у цркву упалио сва кандила. И тада је светлост нестала – више није била потребна!

старац Пајсије

pravmir.ru