Заповеди ми да дођем к Теби по води

А чамац је већ био усред мора, бацан од таласа, јер је ветар био противан. А у четвртој стражи ноћној дође к њима Исус ходајући по мору.
А ученици видевши га где иде по мору, уплашише се говорећи: „То је дух!“ И повикаше од страха.
А Исус одмах рече им говорећи: „Не бојте се, ја сам; не бојте се.
“ Петар одговори и рече му: „Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води.“ А он рече: „Дођи.“
(Матеј 14:24–29)

Јеванђеље је лишено дугих, детаљних описа — места, времена, окружења, ове или оне особе, њиховог карактера, њиховог понашања... Јеванђелска нарација је енергична, фокусирана и стога лаконска — ништа осим суштине коју треба пренети; нема времена ни за шта сувишно или непотребно. Али — зачуђујуће — са својим оскудним ресурсима, Јеванђеље нам даје запањујуће живописну слику свих догађаја и ситуација које одражава. Ова видљивост је доказ његове аутентичности: верујемо да се то догодило управо на овај начин јер видимо како се догодило.
И овде, у 14. поглављу Матејевог Јеванђеља, све је тако живописно, тако опипљиво! Ноћ, огромно водено пространство, чамац који ударају таласи — практично могу да осетим прскање на лицу, чујем шкрипу брода... И видим фигуру како се изненада појављује у предзорњем мраку. Уплашен сам: често су ми причали о духовима који лутају водама...
„Ја сам, не бојте се“, каже Учитељ, али ми, изгледа, не можемо одмах да верујемо.
- Ако си то Ти, заповеди ми да дођем к Теби по води.
Не, не говорим ја, говори Симон Петар. Нисам тако храбар, нисам тако јак као он...
Али шта год да урадим, и ја ћу морати да ходам до Њега по води. Не буквално, наравно. Фигуративно. У смислу напуштања познатих и, чини се, неопходних земаљских ослонаца.

Не држећи се ни за шта, не ослањајући се ни на шта, не уверавајући се ничим земаљским, не призивајући било кога осим Њега... То је једини начин да се истински дође к Њему.
То наравно не значи да не можемо примити помоћ од других ако нам је потребна у одређеним околностима. Помоћ је љубав на делу; морамо бити у стању и да је пружимо и да је примимо као дар. Још једна ствар коју не треба радити јесте да своју веру учините зависном од тога да ли ћете добити помоћ од других у тешкој ситуацији. Ако вам Господ пошаље помоћ, исцељење, заштиту или просветљење кроз њих – добро; ако не, онда је Његова воља за вас засада другачија. Нема потребе да тражите тло под ногама. Можете ходати по води да бисте дошли до Њега.
...Управо Њему, то је поента. Приметите да Петар не каже: „Научи ме да ходам по води као Ти.“ Не, он каже нешто друго: заповеди ми да дођем к Теби. И он хода преко стрмих таласа ка Учитељу …
Ми смо слаб и рањив народ. Непрестано тражимо Божју помоћ у нашим свакодневним тугама и искушењима, тражећи исцељење од болести, заштиту од великих катастрофа. И наставићемо да се молимо – до краја нашег времена, или до краја времена. И није да не можемо да молимо, наравно, већ је лако заглавити се у тим захтевима, не успевајући да досегнемо самог Христа. Тада ће молитва бити важнија од литургије, а вера ће постати зависна од земаљских нада – нада у чамац. Док смо у чамцу, можемо веровати, можемо се молити, али да би вера била жива, да би расла, да би наша молитва била слободна и радосна – морамо ићи ка Њему самом. То значи ступити на воду.
„А Петар сишавши с лађе ходаше по води да дође к Исусу, али видећи јак ветар, уплаши се и почевши тонути, повика: Господе, спаси ме!“
Исус одмах пружи руку, ухвати га и рече му: „Маловерни, зашто си посумњао?“ (Матеј 14:29–31).
Не знам за друге – нисам питао – али ја често осећам (или боље речено, никада не осећам) страх – хладан, безличан, мрачан, као сам пакао… и тих, као напуштено гробље:
„Ово чиниш смислом свог живота, покушаваш да се потпуно потчиниш томе... Али шта ако је све то неистина? Мит?.. Шта ако све промене у теби којима се толико радујеш, сва ова твоја духовна стицања, како тврдиш, нису ништа више од самохипнозе, односно чисто психолошки феномен?“
Покушавам некако да одговорим на овај глас, да се супротставим овом страху. На пример, да се подсетим на мирис моштију, на мироточиве иконе, на видовитост светаца. Можда тражим неку врсту спасилачке линије. Али из неког разлога, та спасилачка линија ме не подржава. Само Онај који је пружио руку Петру може ме подржати у таквим тренуцима. Његов укор због мог недостатка вере доживљавам потпуно директно и лечи, попут горке, али делотворне пилуле. Сећам се својих речи, записаних у мом дневнику - давно, током мојих првих корака ка Њему:
„Веровање да Бог постоји произилази из чињенице да Он постоји, и ни из чега другог. Сва друга оправдања за то су или превише сложена, што поткопава њихов кредибилитет, или превише рањива.“
Сумње – оне ће увек бити ту, заправо. Зато што су нормално функционисање ума. Ко од нас се није питао зашто има толико туге, толико беде на овом свету, зашто људи толико пате, зашто је толико живота прекинуто – где је овде љубећи Бог? Сви ​​теоријски одговори на ово очајничко питање су рањиви – чак и ако делују тачно. Али постоје практични одговори. Ово је искуство људи чија је вера пречишћена и ублажена патњом; ово је искуство мученика који захваљују Господу на свему. Могао бих овде навести многе цитате – из писама, дневника, мемоара… Па, узмимо, на пример, ово – запис у дневнику архимандрита Никите Чеснокова (тј. протојереја Петра Чеснокова, 1883–1963):
„Хвала Свемогућем Творцу, данас пуним 70 година! Од самог рођења до сада, видео сам чудесну Божју промисао у свом животу. Господ ме на сваки начин привлачи ка спасењу...“ 
У међувремену, живот овог дивног човека садржао је толико туга и несрећа да не треба очекивати захвалност, већ очајнички вапај: „Господе, зашто ми се све ово догодило?..“
Далеко сам од тог смирења, те духовне чврстине коју је стекао архимандрит Никита, али знам да ћу сада, сваког јутра и сваке вечери, понављати речи рибара Симона као молитву: „Господе, заповеди ми да дођем к Теби по води.“

Марина Бирјукова