Психологија озлојеђености

Огорченост може бити несвесна. Увреда долази из гордости, жеље да се понизи особа, из осветољубивости, љутње. Људи вређају и због похлепе, зависти, сујете, себичности, и једноставно због духовне неосетљивости и моралне непажње.

Експлоатација је вишестрани облик неправде. Историја човечанства је пуна овог греха. Експлоатација ближњег не може бити израз било каквог лично непријатељског осећања; то може бити морална неосетљивост, потрага за личним, партијским или државним користима. Они покушавају да оправдају експлоатацију – материјалну и духовну – у наше дане узвишеним мотивима. Циљ револуције за добробит свих оправдава велике замерке против људи. Бездушни планери који не виде живог човека оперишу хуманим фразама. Утилитаристички материјалистички приступ бесмртној људској души смртно је увредљив за човека и човечанство.

Али осећања правде и саосећања се такође могу родити код материјалисте, супротно његовој материјалистичкој теорији. Као особа, материјалиста може бити морално осетљив. И дешава се да је срце верника у Бога (супротно духу ове вере) испуњено похлепом и бездушношћу. Као што материјалиста може имати неверу само на врху језика, тако је вера у Бога понекад само на врху језика верника. (Вера у Бога није теоријска декларација.) Данас људи чак вређају веру у Бога (терајући их да малим словом напишу велико свето име Бог). 

Човека увреди човек својом злом (или недовољно добром) вољом. И све ове безбројне „молекуларне“ туге у свету, све наше лично и заједничко зло рађају у свету оне црне грмљавине сукоба, ратова и убистава од којих човечанство дрхти. И може се уништити.

Раније су у историји, у име вере у Бога, краљеви и вође народа вређали невернике (или људе који нису били религиозни као они сами). Сада у великом броју земаља неверници вређају вернике.

Човеку је речено: „Ти знаш заповести: не чини прељубе, не убиј, не кради, не сведочи лажно, не саблазни“ (Мк. 10,19). Али ако дође до прекршаја, на њега се мора супротставити неувредљивошћу. Побеђивање зла укључује и превазилажење огорчености. Ми људи тако лако вређамо једни друге. А још се лакше увредимо. Чак и ако нас нико не увреди, ми смо и тада увређени. Понекад желимо да се осећамо увређено, а то показује лошу људску инфантилност. Дете понекад жели да заплаче, не зато што га је мајка увредила, већ зато што одједном има слатку жељу да се осети увреду. Ово је незрелост душе. Активни егоиста вређа, пасивни се вређа. А из ових стања постоји само један излаз – у слободу духа: никога не увредити и не бити увређен.