Када хоћемо да је Бог са нама…

Многи људи желе да дознају у чему је воља Божија. Шта је потребно учинити, да би се она испунила? Једни због овога иду старцима, други, по савету преподобног Варсануфија Оптинског, питају мало дете, трећи, бацају коцку… Но, има начин да се дозна и испуни воља Божија непогрешиво. О њему кратко говори апостол Павле у Првој посланици Солуњанима: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1 Сол. 5, 18).

Видите шта он каже? „Ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“. Шта жели од нас Бог? Да Му благодаримо за све. Просте речи, али оне садрже у себи велико, свеобухватно делање. За све захваљивати – то значи непрестано чувати своју везу са Господом. За све захваљивати – то значи на све гледати чистим оком, у свему видети Божије дарове. За све захваљивати – то значи све примати са поверењем, са вером. И у таквој настројености човек се може истински молити, он постаје способан да стоји пред Богом.

Благодарење није само када човек говори: „Слава Теби, Боже!“ или „Господе, захваљујем Ти!“ мада је и то добро. Но, истинско благодарење је нешто много дубље. Свети Василије Велики предобро расуђује о томе. Он се сећа речи пророка Давида: „Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је (по)хвала Његова у устима мојим“, – и овако тумачи ове речи: „Пророк очигледно говори нешто немогуће. Како хвала Божија може бити непрестано у устима човека? Када он разговара, у свакодневном разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Када спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу произносити хвалу?“

Зато је јасно да када пророк говори: „Свагда је хвала Његова у устима мојим“, – он нема у виду телесна уста. Он говори о неким унутарњим, духовним устима – устима срца. То су она сама уста, којима човек окуша духовну храну, благодат Божију. О овим устима говори Господ: Рашири уста твоја и испунићу их (Пс. 80, 11). И овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славословити Бога увек – и када једе и пије, и када је принуђен да говори нешто житејско, и када спава – уопште, када се занима сваким послом. Ако при сваком делу чува у своме срцу мир, радост, љубав, све у своме животу прихвата са вером у Промисао Божији, онда то и значи, да он устима срца „свагда“ благосиља Господа.

Дакле, благодарење је особено стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, онда је он призван да чува ово стање срца у свим околностима: то јест попушта ли му Господ нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији човек треба да пази, како у његово срце не би ушле помисли роптања, незадовољства.

И када се неко труди да тако проводи свој дан, тада стаје на молитву лаке и бодре душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога. А ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће непрестано у молитви сусретати препреке, све ће му сметати. Као што каже један савремени старац: „Ако се не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности увек бити за нас извор лоших помисли, тешкоћа, искушења и страсти“.

Заиста, док човек не научи да чува у своме срцу осећање захвалности Богу, његов ум ће непрестано производити лоше помисли. Свака ситуација ће бити за њега искушење. Нађе ли се поред њега човек, на пример, тих или галамџија – код њега ће се сместа родити мноштво помисли. Замоле ли га за нешто – помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака или почне ли киша – опет наваљују помисли. Не успева ли нешто – помисли, помисли, помисли… И увече човек стаје на молитву са уморном и изнемоглом душом, као да на њој лежи некакав непомичан терет. Када са оваквим теретом покуша да се моли, то код њега мало успева. Старац Емилијан о овоме каже: „Када покушавамо да се избавимо од онога с чиме се морамо да се суочимо у животу, када покушавамо да променимо себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, тада падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједну своју жељу, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“.

Обратите пажњу, како је у једној поуци старац описао све проблеме, сву узалудну борбу коју људи воде, уместо тога да се баве јединим важним: да непрестано призивају име Господње са осећањем благодарности.

На пример, човек мисли да је у нечему ускраћен у своме животу. Сматра да му недостаје добро образовање, или да му у детињству нису поклонили довољно љубави и пажње, или га још нешто мучи. Само једна оваква помисао може потпуно растројити његов духовни живот, и он ће потом живети као птица са сломљеним крилима. Гаси се ревност за молитву, за духовни живот. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главног – благодарности.

А колико тек проблема настаје због незадовољства самим собом. Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе, онаквим какав јесте. Знајући за своје слабости, човек се огорчује, тугује, и на крају прекида своју борбу. То значи да он себе не прихвата и отуда долази мноштво разних помисли, потешкоћа.

А шта значи прихватити себе? Свети Исаак Сирин каже, да је за ово потребан двојак подвиг: спољашњи и унутрашњи, то јест неопходно је испуњавати заповест на делу – никако не показивати своју гневљивост или огорченост споља. Када човек открива своју страст, то значи да у том моменту не води духовни живот. Он се окреће од Господа, не славослови Га. Као друго, неопходан је унутрашњи подвиг. Када помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно особено снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и устремити га у речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)!“. И управо ово су оне две лепте, које сваки човек може принети Господу и које Он с љубављу прима. Врло је важно за сваког човека да схвати, какав је он у ствари, шта може принети Богу, и да управо ово и приноси од све душе.

Догађа се да човек помисли да би му било много лакше да живи у другој земљи, у другој клими. Други се нервира због тога како неко с њим разговара. Каже: „сав би живот био другачији, да ја нисам овакав какав јесам!“ И тако људи пребирају по разним помислима: „Добро би било када би поред мене били другачији људи. Тада би ми све било добро: и планине, и море и свагда би било светло и топло. Добро би било да имам такав и такав таленат, тада би ме ценили. Но, како да то постигнем?“ Људи мисле да ће, уколико успеју да промене нешто око себе, или у себи, тада започети за њих духовни живот.

Међутим, духовни живот за нас не започиње када се све са нашег становишта одвија идеално и правилно. Духовни живот започиње када се трудимо да благосиљамо Бога у свако време, и благодаримо Му за све: за људе који су поред нас, за сваку околност у којој се налазимо, за то каквим нас је створио Бог, за своју прошлост, за све.

Чак и за оно што нам се чини неразумљивим, неправилним или непријатним – и за то можемо благодарити и благосиљати Бога. Подсетимо се, у каквим је околностима Давид испевао своју песму: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала Његова је свагда у устима мојим“? У наслову Псалма се каже, да га је он испевао „када промени лице своје пред Авимелехом“. Подсетићу вас на детаље овог библијског догађаја. Саул је из зависти одлучио да убије Давида, а овај је побегао од њега у туђину, к цару филистејском Авимелеху. Но, показало се да га и тамо мрзе и желе да убију. Тада се Давид, да би избегао смрт, правио луд пред Авимелехом. Када су га довели до царског дома, он је почео да се баца на зидове и лупа о њих као да су тимпани (бубњеви). Цртао је прстима на вратима некакаве фигуре и ишао је четвороношке као животиња. Увидевши ово, цар рече: „Ово је луд човек, зашто сте га довели код мене? Зар је код нас мало будала?“ И Авимелех је наредио да се Давид протера. Управо после тога, Давид је испевао своју знамениту песму: „Благосиљаћу Господа у свако време“. Он он ју је испевао у најсложенијим моментима свога туђинствовања, у смртним опасностима. Давид није туговао и жалио се: „Зашто сам ја тако несрећан? Зашто ме свуда прогоне непријатељи и опасности, тако да се морам понижавати и глумити безумника?“ Ничег сличног томе није рекао, већ је запевао: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим“. Зашто је он овако певао? Зато што је осетио да му се, и усред невоља, приближава Господ. И својим песмопојом, Давид се устремио у сусрет Господу, открио Му је своје срце.

Ево примера и за нас, шта да чинимо, када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и жалити се: „како ми је рђаво, како ми је тешко, како сам несрећан… Зашто се на мене све ово свалило?“ Да је Давид у својим невољама гледао само на себе и размишљао како му је тешко, тада би се његова душа покрила непрозирном тамом. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у своме животу. И он је благосиљао Господа.

Управо тако ћемо и ми знати, да нам се свака невоља даје, да бисмо још више приближили своје срце Богу. И ако се не подамо унинију, већ благословимо Господа, онда ће нам Он истински открити оно што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није долазило. Зато нас блажени Августин призива: „ти, који певаш: Благосиљаћу Господа у свако време, благосиљај Га када ти даје добра, али Га благосиљај и када ти их ускраћује. Он даје, Он и ускраћује. Но, Себе Самог Он ти неће ускратити ако Га будеш благосиљао“.

Зато, ево шта ја најважније. Благосиљајмо Господа у свако време, у свим околностима – да би Он свагда био с нама, испунио наша срца Собом. Јер Он не може ући у наше срце као у Свој дворац, док је оно испуњено острашћеношћу, жељом, љутином. А када благосиљамо Господа, онда се одричемо од свега овога и очишћујемо дворе нашег срца за Јединога Христа. И Христос улази у наше срце и доноси са Собом блаженство, у коме се састоји смисао нашег живота. Као што каже старац Емилијан, чијим речима бих завршила ову беседу: Тако да Те благосиљам у животу моме, у име Твоје да уздижем руке своје (Пс. 62, 5). У супротном, престајем да постојим, да живим. Само када почнем да Те величам и славословим, тада ће живот мој добити вредност – јер ће се бити уз Тебе.

У име Твоје да уздижем руке своје – Теби ћу се молити, Теби обраћати. Једини Бог мој, једина моја мисао – бићеш Ти“.

Мати Домника

spco-salzburg.org