Главна победа jе победа над собом

Главна победа jе победа над собом

 Ми смо обични људи, зато неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је подвиг свакодневног живота. А која је полазна тачна таквог подвига? Хтео бих да вас подсетим на причу везану за генерала Суворова. Наша Покровска црква је меморијални храм подигнут у част Александра Васиљевича Суворова и свим руским војницима са једним од девет поклоничких крстова од белог камена, који је постављен поред храма. Када водим школске екскурзије, прилазим са децом овом крсту и читам: „Данас – учити, сутра – молити се, прекосутра – победе или славна смрт. Живот – Отаџбини, душа – Богу. Од 60 битака победио је у 60“. Али једанпут на једној међународној конференцији десио се следећи забавни догађај. Устаје академик и каже: „Знате, ипак је Александр Васиљевич победио 61 пут“. Сви су почели да листају своје iPad-ове, почели су да га исмејавају: тачно, 60, то је свима познат број. „Не, - каже, - 61“. Опет не разумеју: Он је поштовани академик, биограф војсковође – и изненада се појављују подаци и чињенице које се не уклапају у општеприхваћену слику. Он остаје при своме: „61“. „Али како је то могуће? Хајде да упоредимо чињенице“. – „Прва победа је победа над собом“. И онда су многи схватили: стварно, Суворов се родио кржљав, слаб, а потом је уследио унутрашњи подвиг живота, аскетизам, живот у хладноћи, глади, у шињелу да би сам искусио тај тешки војнички живот. 

Дакле, прва победа је победа над самим собом. И баш зато, када смо разматрали тему нашег разговора, ја сам помислио: наша свакодневица нас подстиче на подвиг. А какав је то подвиг свакодневице? Ми ретко видимо подвиг који је упадљив, величанствен, јарки, знате то су они подвизи које не приказују на телевизији, када човек даје свој живот да би спасио други, уступа своје рукавице и капут за време великог мраза да би загрејао новорођенче док не дође хитна помоћ, једна сестра је тако грејала дете десет часова у својој капуљачи. То су стварно сјајне ствари и хвала Богу што оне постоје у нашим животима. Али ипак, ми живимо сасвим обичним животом, живимо у породици, у друштву, сви ми живимо међу другим људима. И тако се намеће питање, постоји ли или не, подвиг у том нашем обичном животу? Наравно да постоји! Казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити.

Да ли је живот мајке са више деце подвиг? Јесте! Подвиг је и живот оца са више деце, који се труди да нађе два посла како би његова породица живела пристојним животом. Живот човека, који живи са старим родитељима је свакодневни повиг. Подвиг је такође када хришћанин стави пред себе циљ да оде у цркву на празник који пада на радни дан, макар на 15 минута, јер нема других могућности, мора да иде на посао, јер сваком је потребно да зарађује новац, људи живе у тешким условима, а празник или дан неког свеца, на пример Серафима Саровског, сваки хришћанин жарко жели да прослави. Тако се човек труди да барем на 15 минута посети храм. То је такође мали подвиг.Зашто? Зато што он пред собом има избор: посетити или не посетити храм. У складу са тим, унутрашња победа над самим собом представља свакодневни хришћански подвиг. Ми имамо такву могућност и ми можемо живети тај подвиг. Како је рекао апостол Павле: «Добар рат ратовах, трку заврших, и веру одржах» (2 Тим. 4: 7). Тојест он је сачувао веру целог свог живота.

То је јако важна ствар. Већина људи се дели на две категорије: "хоћу" и "треба". Категорија "хоћу" је телесна, а категорија "треба" духовна.Тако и каже апостол Павле: «Јер ако живите по телу, помрећете, ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете» (ср.: Рим. 8: 13). И цео живот хришћанина своди се на то да не улаже у материјално, већ у духовно. И ми истовремено имамо неколико воља. Управо сада ми правимо интервју, а можда се неком од нас жури негде, или је уморан па му се спава, или жели да попије кафу, а може бити само жели да скрати радни дан, иако је наш тренутни рад веома важан. У нашој души истовремено постоје две воље: материјална и духовна. И важно је којој вољи човек даје предност, важно је која воља побеђује. То је непрекидни подвиг: избор између "хоћу" и "треба". Хоћу да спавам, а треба да радим. Нећу да перем судове, а требало би. Нећу болеснику опет да мењам постељину, а требало би. Нећу некоме да опростим, а треба. Нећу да позовем неког да поразговарам с њим, а требало би то да урадим. Живот хришћанина се разликује од живота обичног човека управо због тога што код хришћанина преовладава "треба" у односу на "хоћу"

архимандрит Мелхиседек (Артјухин)

pravoslavie.ru/srpska