Зашто монасима и свештеницима целивамо руку?

Љубећи руку духовницима, кроз симболику која се протеже вековима уназад, верници примају благослов од Господа, а начин на који их ословљавамо одражава њихову духовну очинску улогу.
У свету православне вере, обичаји и традиција носе дубоко духовно значење и симболику која се протеже вековима уназад. Један од таквих обичаја је целивање руке свештеника и монаха, као и начин на који им се верници обраћају. Ови поступци нису само израз поштовања према духовницима, већ и дубоко укорењени изрази вере и блискости са Богом. Међу верницима има и оних који прихватају и поштују овај обичај, а да им нису познати познат дубљи смисао и целовитост симболике.
Љубљење руке свештеницима и монасима има дубого духовно значење
Љубљење руке свештеника и монаха је обичај који има дубоке теолошке и духовне корене. Када верник целива руку свештеника, он тиме исказује поштовање не само према особи свештеника, већ према самом Христу, јер свештеник делује у име Христа и цркве. Као посвећени слуга Божји, свештеник је носилац благослова који долази од Бога, и љубљење руке је чин примања тог благослова.
Тај чин подсећа вернике на речи из Јеванђеља по Матеју: "Ко прима пророка у име пророка, плату пророка примиће; и ко прима праведника у име праведника, плату праведника примиће" (Матеј 10:41). Дакле, целивање руке свештеника јесте симбол примања Божијег благослова и признање његове духовне улоге у заједници.
Целивање руке духовнику носи вековну симболику
Чин рукополагања има значајну везу са целивањем руке свештеника и монаха. Рукоположење (хиротонија) је сакрамент у којем се свештеник или монах посвећује за своју службу у Цркви, а кроз тај чин прима благодат Светога Духа која му даје духовну моћ да служи Светим Тајнама и предводи вернике.
Када верник љуби руку свештеника или монаха, он тиме поштује не само особу, већ и Божију благодат коју је духовник примио кроз чин рукополагања.
Православни верници се свештеницима и монасима обраћају са посебним поштовањем, користећи титуле које наглашавају њихову духовну службу и посвећеност. За свештенике се најчешће користе титуле као што су "оче" или "отац" праћено именом, ређе презименом: "Оче Милане" или "Оче Петровићу". Ове титуле одражавају њихову духовну очинску улогу према верницима, с обзиром да су духовни пастири који воде своју парохију и пружају духовну подршку.
Љубећи руку свештенику не изражавамо само поштовање према његовој духовној улози, него примамо благодат Духа Светога 
За монахе и монахиње, ословљавање се разликује зависно од њиховог монашког чина. Млађи монаси се ословљавају са "Брате" или "Сестро", док се старији монаси, који су заређени у чин јеромонаха (монаха свештеника) или архимандрита, ословљавају са "Оче" или "Отац". Монахиње које су игуманије или старије монахиње ословљавају се са "Мати". Рецимо, игуманија манастира може бити ословљена са "Мати Јелена". За разлику од свештеника и монаха, монахињама се не целива рука.
Ови начини ословљавања нису само формалност, већ одражавају дубљу духовну повезаност и поштовање према улози коју свештеници и монаси имају у животу цркве. Ословљавање са "Оче", "Мати", "Брате" или "Сестро" подсећа на духовну породицу којој сви припадамо, где су свештеници и монаси духовни родитељи и водичи, а верници њихова духовна деца.
У православној традицији, свештенство и монаштво заузимају централно место у животу заједнице. Њихова посвећеност Богу и цркви, као и њихова улога у вођењу верника ка спасењу, разлог су за дубоко поштовање које им се указује кроз целивање руке и начин ословљавања.

religija.republika.rs