Зашто треба обилазити света места?

По мом дубоком уверењу, ми (већина људи на планети) имамо врло уопштену и нејасну представу о молитви. С чим људи све не мешају овај труд који треба да прати свако дело у току живота – добар и пријатан јарам Христов: са упорном жељом за испуњавањем сопствене воље, испразним и отворено злим захтевима упућеним „створеном свету“, проклетствима, злурадошћу, медитацијом, чулном насладом звуцима црквеног појања итд. Ово се дешава услед тога што у стварности која нас окружава немамо праве примере молитве. Немамо искуства, а духовна литература отаца Цркве се обично сматра архаизмом и спомеником културе.
Дивејево је пречица која води ка схватању суштине ствари. Чак и најобичнији човек који није упознат с духовним животом овде може да осети дамаре молитве – само што прође „канавком“ Пресвете Богородице. Рекла бих да су то својеврсна врата која воде у други свет.
Шта се тамо дешава? Зашто мноштво људи полако корача сеновитом стазицом која је са две стране ограђена кованом решетком, пребирајући бројанице, гледајући у молитвеник или екран смартфона или једноставно шапатом изговарајући молитве? Иду деца и одрасли, возе малишане у колицима...
Ја, грешница, схватајући да ћу се наћи у срцу православних светиња Русије припремила сам мноштво молби за Бога које сам намеравала гласно да изговорим. Међутим, морам признати да се, кад сам крочила на „канавку“ уопште нисам сетила неких ствари за које ми се чинило да су важне. Основна је постала захвалност, радост је преплавила душу! У мени се појавио снажан осећај пуноће свежег ваздуха, мира и љубави. И само једна молитва – Боже, очисти моју душу како би ова радост могла и даље да живи у њој! – радост одозго.
Мајка Божија је због велике милости према нама оставила на земљи траг и кад човек иде њим, уопште се не налази на земљи. Свет се преображава. Обично вече постаје слика раја, ветар – дах, ваздух – миомирис, човек чак и своје тело доживљава другачије, оно удише молитву!
Међу људима „канавком“ пролазе усредсређени мачори и на основу њиховог спољашњег изгледа се јасно види да имају неку посебну мачију мисију, озбиљну и узвишену. За покушај нарушавања овог путовања човек може добити сурови ујед! На моје очи један црно-бели молитвеник са репом је љутито одскочио од наметљиве молитвенице и јурнуо је доле – ка дну Богородичне „канавке“ изнад које води маршрута ходочасника. Нама, људима пут тамо је забрањен, а мачорима није.
Врло је мало да се овај пут пређе само једном. Човек одмах жели да се врати и да више никуда не иде. Само да настави да иде и да изговара „Богородице, Дјево, радујсја...“ Као да више ништа није потребно за срећу. Сећате се, као у реклами – „и нека цео свет причека“. Само што се овде не ради о јогурту. Свет заиста негде чека. А ова „канавка“ која струји као поток је много већа од целог света!
Човек треба да дође овамо да би видео слику молитве, да би осетио њену суштину. То оставља толико снажан утисак да ће вас чак после одласка из Серафимо-Дивејевске обитељи свако обраћање Богу и Пресветој Богородици одмах враћати управо овамо – на ову кратку стазу за коју је преподобни Серафим рекао да ју је Сама Царца Небска одмерила Својим појасом; и да је ова „канавка“ до неба висока: она ће бити бедем и заштита од антихриста. „Ко ‘канавку’ прође с молитвом и очита сто педесет молитава Богородици, све му је ту: и Атос, Јерусалим, и Кијев!“

Ана Ромашко

srpska.pravoslavie.ru