О СТРАХУ - Јован Дучић

Једни су писци тврдили да је човеку урођена доброта, а други да је човеку урођена злоћа. Међутим, изгледа да је човеку урођено једно једино осећање, а то је страх од живота. Човек се на овом свету боји свега, и великог и малог, инсеката колико и лава, злих речи колико и злих болести, хладноће колико и врућине, старости колико и сиротиње. Он се боји ући у пусту шуму, и остати у празној соби. Човек је због тога страха рођен незадовољним и меланхоличним. А постао је и престрављеним од оног тренутка када је опазио да је окружен животињама јачим од себе, међу којима он једини нема ни њихов оклоп, ни њихове рогове, ни њихове крупне зубе, ни њихове страшне канџе, а да је на зими без топлог крзна, и да је меког трбуха.
Зато и данас све што човека премаша, њега природно и ужасава. Он воли власт, али зато да би он владао другим, а не други њиме; и он поштује законе, али не зато што они оличавају идеал хармоније и правде, него пре свега што њега самог бране од јачег и лукавијег него што је сам он. У свакој човекој храбрости има пола страха.

Међутим, од свега на свету, човек се највећма боји другог човека. Довољно је да ноћу види изненадно на зиду улице сенку другог човека, па да премре од страха. Он се плаши и каквог непознатог гласа у шуми, и нечијег корака у споредној соби. Човек се боји чак и човека слабијег од себе, и непаметнијег од себе. Плаши се и нечије претње, и кад унапред зна да је она неостварљива. Он је вечито на опрези, чак већма него и ма која друга животиња, као да одиста увек постоји неко који и дан и ноћ само ради о његовој пропасти. Свако зато крије од других људи своју тајну, и нико не верује да је довољно закључао своје браве.

Све се друго мењало у духу човековом, али ово стање страха је остало непроменљиво, и само је човеков страх све више растао временом и човековим развитком. Као пећински човек, осетивши да су све друге животиње биле оружаније од њега, и данас се човек у природи осећа тако исто слабим, ако не слабијим. Макар и био први пут оружанији од свију других животиња, човек ипак не верује да је оружанији и од каквог другог човека. Нарочито му туђе лукавство задаје страх, бојећи се замке и сплетке. Због овога, човек види непријатеља и онде где он не постоји. И због овог, његов живот постане тегобан и онда кад иначе кроз његов живот тече, као Нил кроз Мисир, река радости која оживљава и расцветава све по његовим путевима.

Тај страх од живота, урођен човеку, или бар наслеђен од његовог првог претка, престрављеног у планини или поред реке, јесте и главни извор човекових злочина. Нико не уме за себе тачно проверити да ли је вољен или омрзнут међу људима, а због тога се и најмудрији човек поведе за првом претпоставком, и пође за првим утиском страха. А страх залуђује и помућује. Стога је човек једина животиња која напда и кад не мисли да је угрожена; а мрзи и воли без повода и разлога. Зна се да ни нечији највећи пороци нису довољни да неког омрзнемо, или нечије највеће заслуге да га заволимо. Чак често мрзимо баш најпоштеније, а нерадо слушамо и најпаметније. Пошто тако лежи у човековој природи да и воли и мрзи без разлога, он је на тај начин остао и без мерила и без начела, а због свега тога саплетем и поремећен у свима својим опредељењима. Он је стално играчка своје страсти која га само слаби, а никад није господар разума који би га храбро водио правим путем. Због те пометње, човек је по природи пун злурадости и уверен да је, ако зло погоди другога, сам избегао нешто од каквог зла које му је претило.

Зато се људи никад не тргну ако кажете за неког да има пуно својих мана, али се увек заинтересују ако неко има једну ману. Свако притрчи да чује каква је то мана; јер човек који има једну ману, слабији је од човека који их има стотину. Истина, догађа се и да често неког заволимо баш због те његове главне мане, али и да другог мрзнемо и због његове главне врлине. Уосталом, једна мана и једна врлина, то и јесте скоро све што чини садржину човекове личности. Само нешто што је једно може стварно значити и нечим централним. Тако на пример за Платона имамо на уму да је био велики мудрац, а не и аполонски леп и краљевског порекла, макар што је био и ово обоје друго; а за Волтера да је био велики писац, а не и велика циција, какав је био познат; и, најзад, за Наполеона да је био храбар војник, а не и чувени слабић међу женама.

Право је чудо како антички писци уопште не помињу неке епидемије и друге телесне несреће које су постојале у њихова времена, а, међутим, помињу све духовне пороке и погрешке карактера од којих људи и данас страдају: наиме, сви они пишу о мржњи, зависти, злурадости, цицијаштву, осветољубивости и љубомори. Има и случајева да је и сам један писац о свима овим људским лошим страстима говорио у исто време. Сам песник Овидије говори о зависти у Аглаури, о нередима страсти у Мири и Цинири, о љубомори у Кефали и Проклесу, о мржњи у Меади која раздире Пантеју, и о злоћи Медеје када је Јазон напустио. Све су ово страсти античког човека и други стари писци сликали начином како их и ми данас описујемо, односно како их и сами видимо у природи. Ово одиста значи да човек мења кроз историју само телесне болести, које се и не памте и не бележе, али да је човек остао непроменљив у својим духовним и душевним погрешкама, поводима толиких човекових несрећа.

Можда се још најмање мења човекова љубав за сплетку и његов укус за оговарање. Нико није избегао слабости да радо слуша сплетку, или да је и сам прави. Ни атински мудраци нису у том погледу били бољи од нас. Наиме, свако је у старој Атини знао да је Аристотел био највећи грчки филозоф, али су његови савременици радо истицали да је Аристотел био стасом мален, ћелав, мутав, прождрљив, и увек у друштву куртизанки. Волтера су пребијали на мртво име због његовог гадног језика. Његов пријатељ Фридрих Велики и сам се тужио на свој сопствени зао језик, говорећи да му је он много шкодио, али додајући и да му је таква његова сопствена пакост ипак прибављала пуно уживања.

Човеков страх од живота је толики да би од тог страха и умро, кад му не би био истовремено исто толико урођен и његов оптимизам и воља за живот. Човекова исто оволико моћна љубав за живот и љубав за ствари, две импулсије, непрестано живе у човеку, показују да кад њих не би било, човек би отишао у очајање и лудило. Када човек не би веровао и у нешто друго и јаче од самог себе, без тог оптимизма не би никад ништа ни почињао. Човек тако верује у Бога, у случај, у правду, у своју срећу, у туђу несрећу. Да војници унапред овако слепо и лудо не верују да ће победити у боју, ништа их не би могло натерати да уђу у ватру; а да сваки од њих не верује и да ће смрт избећи њега а друге место њега оборити, никад их никакав човек не би натерао да пођу напред.

Осим тога, као што човек природно верује да ће ипак друге људе у борби надбити, исто тако увек верује и да ће друге надмудрити. Стога нико не би своју памет мењао ни са најмудријим човеком, пошто нико за себе не верује да је глуп, као што нико за себе не сматра ни да је ружан, ни да је рђав, чак ни да је плашљив. За сваки свој недостатак, човек увек има једно истинито или уображено оправдање, које његов дух подигне до утехе, и до сатисфакције, а чак и до личне похвале. Ако је глуп, он верује да је други глупљи; ако је ружан, верује да је ипак привлачан; ако је непоштен, верује да је такав само стога да би спречио друге да буду још неваљалији; а ако је плашљив, верује да је само опрезнији од других. Чак и филозофи песимисти, као ружни Шопенхауер, били су сујетни на своју лепоту. Стендал са великим трбухом и кратким ногама веровао је да је леп зато што је бар имао лепе руке и лепе зубе, говорећи да човек са лепим зубима и са лепим рукама не може никад бити ружан. — Стварно, човек је своје добро сам измислио; а измишљајући све своје особине према ономе што је сам желео у животу имао, он никад није ни умео разазнати до краја какав јесте у ствари. А нарочито какав другима изгледа. У овом је погледу човек савршено истоветан жени.

Никад не познавајући довољно самог себе, чак често ни онолико колико познаје остале људе, човек се налази окружен небројним страховањима, пошто услед овог поверује да га увек његове опасности одиста премашају. Човека нарочито збуњује што се свуда налази са људима који му изгледају друкчији него он, и што ни два гласа човечја не личе један на други. Сваког збуњује то што су људи толико различни по њиховим начинима и укусима, и то по начинима и укусима више него и по идејама. Када би одиста најлепша жена била за сваког подједнако најлепша, због ње би избио нови тројански рат; а кад би најумнији човек свима изгледао неоспорно најпаметнији, људи би га исти час или прогласили краљем или му судили, као Сократу. Из разних укуса долазе за половину и разлике у идејама. Човек је можда рођен паметан, али, извесно, никад до краја у нешто уверен. Људи су увек различни баш онолико за колико су идеје увек истоветне.

Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли остали свет. Човек живи целог живота и у обманама о себи, и у предрасудама о другима, а то можда чини суму његове среће на овој земљи. Један велики део света живи на тај начин спокојно у својој лажи као свилена буба у својој свиленој чаури. Песник Софокле каже у једној својој драми да се срећа и налази у одсуству разума; а један доцнији мудрац, хуманиста Еразмо, иде још и даље: он тврди да нема човечје среће без човечјег лудила; и да су баш лудилом често људи псотигли веће циљеве него и својом памећу.

Свакако, највећа зла ураде људи не из љубави за зло, него само због страха од живота; другим речима: више наших погрешака долази од страха него од глупости. Докази су многобројна наша кајања, и наше честе гриже савести. Сваки је човек по природи луд, али, извесно, сваки човек није по природи зао. Он је, како рекосмо, само по природи плашљив. Али пошто људи по природи мрзе оног којег се боје, значи да је херој, једини који се никог не боји, зато и једини који никог не мрзи. Херој место мржње може да носи презирање, значи једно осећање виших и бољих међу љидима, а исто тако значи и да је плашљивац једини природно рђав, пошто је неспособан да презире. Истина, хришћанство не дозвољава ни презирање, као што не дозвољава ни мржњу. Према томе, религија љубави осуђује подједнако и мржњу и презирање. Али пошто херој никада не иде за тим да другом учини зло у свом презирању, као што уради зло плашљивац у својој мржњи, значи да је презирање ипак једно племенито и више осећање. Само чисти могу да презиру.

Човеково урођено лудило, које се сузбија једино вером и културом, излази из сваке крајности у коју он иде: тако је човек луд кад одвећ пије, или одвећ говори, или одвећ пуши, или одвећ једе, или одвећ ради. Сваки је човеков напон страсти једна мера његовог лудила. Човек је нарочито луд у срдњи. Стари Грци су прекидали седницу своје Скупштине чим би неки говорник прешао у љутњу, јер су га због тога наступа сматрали у стању лудила. — Међутим, најбоље ћете човека ценити по ономе што он уради баш случајно и несвесно, а не по оном што уради размишљено и намерно. Јер да кажемо у прадоксу: слепа природа јесте једини видовити разум. Човек радећи само по инстинкту, ради следствено својој природи. Инстинкт, то значи природа дефинисана и морал опредељен. Само идући за слепим нагонима, човек одиста иде за самим собом; а, напротив, идући за разумом, он иде за извесним општим принципима, што у највише случајева значи да иде за туђом природом а не за својом главом. Могло би се стога рећи: случајност, то су Божје појаве у човековој природи.

У свом страху од живота, човек иде често за извесним идејама, чак и кад су непомирљиве међу собом. Живећи у самим противуречностима, он и природно иде за многим идејама нелогичним. Иако изгледа да човек не разабира јасно правац којим иде, ипак тај правац често погоди, каткад и са великом прецизношћу. На једном месту Леонардо да Винчи каже како нема ничег у разуму што пре није било у срцу, и да је стога човек увек свестан зашто нешто воли, а због чега нешто мрзи. Исто тако, можда подсвесно, зна и куда треба ићи кад и не види јасан пут. Значи противно од оног што каже Паскал, говорећи о осећањима, да срце има своје разлоге које разум не разуме. Међутим, људи су у стварима срца поверовали обојим од ова два противуречна гледишта. Они претпостављају извесне противуречности и самим начелима која су одвећ убедљива, зато што је у животу више противуречности неголи логике.

Каже се да врана врани очи не вади, и то људи сматрају истином; али се каже и противно: да змију змију једе, што се такођер сматра истином. Значи да у страху од живота човек лута кроз противуречности до краја свог века. Уопште, човек је лаком на готова туђа мишљења, добра или лоша, свеједно; јер је човек по природи инертан и болеснички лењ, и никад не би ништа урадио кад на то не би неким разлогом био натеран, пак нерадо трља главу да себи све сам објасни. Две трећине човекове памети састоји се од таквих већ готових туђих мишљења и уверења, навика и амбиција, које су постале већ неком јавном својином као друм или парк, тако да човек никад не види шта је у њему одиста његовог сопственог, а шта је присвојио од тог општег и свачијег. — И сва људска историја саграђена је на тим противуречностима, да увек тражимо да неко други (лица, друштво, држава) брине нашу главну бригу. На заблудама, на маштама, на сујетама, на неистинама, почива и пола целокупног живота људског. Нико није ковач ни своје среће ни своје нсреће.

Немогућно је изрицати право суђење о људима и догађајима из далеке прошлости, због чега и људска повест све већма узима само изглед романа о људима. Магбет, који је био савршен влада, насликан је као злочинац; а Лукреција Борџија, најбоља супруга и мајка, насликана је најстрашнијом вештицом и убицом. Све је на свету исковано у огњу страсти, а то значи у лудилу, пошто све оно што је могућно, човек сматра и вероватним, а најзад и стварним. Лакоумност лежи у основи размишљања понекад и најпаметнијих. Човек нема само смртни страх од других људи, него и од истина, ако му нису пријатне. Овако збуњен и изгубљен, човек постаје престрављеним очајником и зато злобним. Чини ми се да је Мухамед рекао у својој књизи да нема ниједне тврдње која се другом тврдњом не даје оборити. Оваква једна слободна идеја одиста високо уздиже арапског пророка. Међутим, један европски филозоф каже сасвим обратно: да је велика мисао само она која се противном тврдњом не даје поколебати. Ја пак верујем да никад једна истина не може бити потпуном истином за све људе тако различне по духу, по души и по страстима и склоностима. У великим стварима живота, људи чак иду више и за туђим навикама, него за својом природом. Уопште, човек страхује од тога да икад буде у нешто потпуно увереним, као и у нешто потпуно неувереним, знајући да се принципима робује дубље и тегобније неголи и људима. Зато су и највећи духови падали из крајности у крајност.

Ова немоћ и страх од истине долазе једино из човековог страха пред животом. Стварно, и цела филозофија се дели само на два противна гледишта: спиритуализам и материјализам, две противне и противуречне тврдње о једном истом проблему. По природи овако неуравнотежен и луд, човек је испунио свој живот небројним страховањима, тако да је он ослобођен ове панике само у кратким интервалима између тих страховања. Ја ипак верујем да сва наша несрећа не долази од других људи; и да се треба бојати више комарца ноћу, него људи дању; али, напротив, верујем да све несреће човекове долазе само од његових лутања и страха.

Страх је иначе, углавном, производ човекове маште која је увек једно болесно стање духа. У непрестаном маштању и страховањима од свега око нас, ми доживимо више него што доживимо у стварности, и то кроз цео дуги човечји живот. Највећи део наших несрећа биле су зато чисто имагинарне или безмерно претериване; а читаве катастрофе којих сте се бојали да их не доживите, никад нисте ни доживели. Због тог имагинарног света, наш живот изгледа начињен од хиљаду живота, а наша судбина од хиљаду судбина. Машта изврће чак и наше природне духовне особине. И кад смо најбољи, ми у својој машти често починимо највећа безакоња и права чуда: заклали смо неког свог непријатељи, поотимали другима њихове жене, запалили нечију државу. Ми смо можда већ по природи свију бића на земљи, и у дубини својој, преступници колико и чистунци, злочинци колико и хероји, лакрдијаши колико и мудраци. Најјачи је зато онај човек који успе да победи себе а не друге; а најбогатији је онај који се без лутања више шета у дворани своје сопствене природе, него на краљевским степеницама. Уосталом, само удубљивањем у своју личност, човек успе да боље позна и природу других људи, и одмери своје односе према стварима, и, најзад, да бар донекле потисне из себе наш урођени мрачни страх од живота. — Што човек дуже времена живи у друштву, он све више живи у страху; и осамити се, то значи, у многом погледу, лечити се од страха. Усамљен човек је једини човек ослобођен; и самоћа је једино место где се не страхује. Усамљен човек се и најмање боји губитака, пошто усамљенику најмање треба. Пећински човек се једини бојао јаче животиње него што је он, док данашњи друштвени човек живи у страху од хиљаду привиђења. Углавном, извор све његове беде на земљи јесте страх више од привиђања, него страх од стварних могућности.

Човеков страх, према томе, долази отуд што он одвећ често помишља на могућности у којима би и Херкул постао неотпоран и беспомоћан. Једино је овај страх разумљив кад се тиче његове болести или његове старости. Ове две беде, које човек ретко избегне, чине главни извор страха и највећу човекову трагедију на земљи. Међутим, има пуно људи који скоро никад не доживе какву тешку болест а још више њих не доживе ни старост. Несреће су зато врло ретке, бар много ређе него што се мисли, и зато је страх од несрећа већа беда неголи и праве људске катастрофе, и многобројнији неголи и наши непријатељи. А страх, као извор мржње, јесте коб коју можда ништа не превазилази. Страховати, то значи умирати по сто пута дневно.

mentalnihigijenicarblog