Сурова љубав

Љубав је врло једноставна…
Ми је закомпликујемо…подизањем наших преференција на ниво морања…
Kада једноставно и сасвим људско „баш би било лепо да ме воли ова коју волим“…постане „мора да ме воли ова коју волим“…а она то баш и нема у плану…ето патње…
И мора когнитивних дисторзија које ће из тог страшног пораза проистећи…
Да је то смак света…и да никад више нећемо бити срећни…нити поново волети…
Да је то неподношљиво…и да нећемо преживети толику непријатност и бол…због неиспуњења наших очекивања…
И можда и најважније…да то што нас неко неће…дефинитивно доказује да нама нешто фали…да смо дефектни…и недовољно добри…као мушкарци и жене…и да нас баш због тога вероватно ни нико други неће хтети…тојест да је наша судбина да остаримо сами…
У ствари…
Никада се ми суштински не секирамо због тога што нас неко неће…потпуно је јасно да свако има право на то…већ због тога како ми то изнутра обрадимо…које страшна етикете себи због тога налепимо…и којим се катастрофичним закључцима и предвиђањима због тога препустимо…
Тај нож нас убија…а не нож одбијања…
Уколико би психотерапеути имали једну једину реченицу којом би требало да посаветују људе који долазе на психотерапију због љубавних проблема…мислим да дефинитивно не постоји боља од оне старе коју је написао премудри Иво Андрић…
„Љубав се не може наћи тамо где је нема, нити сакрити тамо где је има“…
Ето толико је једноставно…
И просто нема ничега поштенијег на овој Планети од тога…
Нити суровијег…
Нити лепшег…

drvladimirdjuric.rs