Ко је прави хришћанин

У Писму често видимо како се апостоли, да би убедили читаоце, позивају на аутентичност свог личног искуства: «Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше» (1 Јн. 1, 1); «И онај који је видео, посведочио је, и истинито је сведочанство његово» (Јн. 19, 35). И Самарјани (в. Јн. 4, 42), и свети Јован Крститељ (в. Јн. 1, 34) такође прибегавају непосредности сопственог искуства. Сведочење искуства је најубедљивији аргумент у корист истинитости онога што говоримо. 

Хајде да погледамо какав значај има истинско искуство у животу хришћанина. Апостол Петар је аутентичан чак и у свом паду, зато што је непосредан. Он тражи доказ, и Господ га зове да пође по води, али он показује маловерје и почиње да тоне (в. Мт. 14, 28–29); спонтано исповеда да из уста Христових истичу речи живота (в. Јн. 6, 68); тражи од Бога да избегне страдања; не допушта Господу да му опере ноге, а затим то одушевљено прихвата (в. Јн. 13, 5–14); дрско одсеца ухо Малху и добија укор од Господа (в. Јн. 18, 10); одриче се Господа и одмах се каје (в. Мк. 14, 72); чувши вест о Васкрсењу, посумња и одмах отрчи ка гробу, да се сам увери (в. Јн. 20, 3–4) – он пада и устаје, греши и каје се, не «глуми», остаје свој, слободан је, чак и кад поступа у складу са својом људском природом. Он греши, али се исправља, он није безгрешан – али је стваран. 

Прави човек није онај који не греши, већ онај који освешћује грехе, исповеда их и каје се за њих. И он није само непосредан у својим делима, него и искрен у својој вери. 

Вера није идеологија са којом се треба сложити, није мисао коју треба прихватити, није осећање, није морални закон, није психолошки доживљај, није циљ који се достиже људским трудом. Вера – то je живот, и истина, коју налазимо на конкретан начин. Бог даје веру, а вера открива Бога. 
Дакле, ко је онда прави хришћанин? Свети Василије Велики говори да су то они који живе «као ученици Христови, који подражавају само оно што виде у Њему или чују од Њега; као свети храмови Божији, испуњени само оним што служи Богу; као деца Божија; као со земљи»; и нешто даље наставља: «Шта је обележје хришћанина? То што је, као што је Христос умро за људске грехе једном и заувек, тако и он мртав и недоступан сваком греху... љуби ближње као што је Христос заповедао... увек се сећа Господа». 

Према речима светог Јована Златоустог, «Ако си хришћанин, немаш свој град на земљи. Чак и ако задобијемо читаву васељену, остаћемо у њој странци и придошлице. Ми смо записани на небу. Тамо је наш град». 

Дакле, искуство хришћанина је истинско када више волимо крст од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом. 

митрополит месогејски Николај