Оче, ја никада не радим на празник!

Често у својој свештеничкој служби чујем од верног народа управо ове речи из налова теме. Ево, и данас на преподобномученицу Петку сам ово чуо и то од бар петоро људи. Наравно, поставља се и оно чувено питање: је л ваља данас да се ради? Јесте црно слово (загасно, болдовано), али кажу људи да данас не ваља да се ради.
Такође, често чујемо да "не ваља" да се ради на светог Вартоломеја (јер ће да се вратови скрше) или на светог Прокопија (јер ће да се прободеш, "Прокопље"...), или на огњену Марију јер ће онда да свог брата светог Илију наговори да све стуче са громовима итд, итсл...
Наравно, поред све симпатичности коју овако колоритан и богат фолклор носи, умотан у мистику, магично присуство огњева, громова, копаља...), види се и потпуно неразумевање смисла празника.
Да ли када је празник "не треба да се ради"? Ако не треба, шта треба да се ради? Да ли када је празник треба да "дигнемо све четири у вис" или је потребно нешто друго? Да ли је и недеља празник или дан као и сваки други? Уосталом, какве све то везе има са Црквом као богочовечанским организмом?
Очигледно да су нам празници постали фолклор, дани за вашаре, крканлук, испијање пива испред задруге а не дани за Литургију. Наравно, не причам о свим хришћанима него о огромној већини за коју је празник то.
Такође, настаје и проблем јер је онда празника много, па испада да и не треба више од пола године радити. Ко ће испоштовати сва црвена и сва црна болдована слова? Онда чујемо оне друге који кажу: Ма ради, какве то везе има... нема ту ништа...
Тако се ломимо између магично- фолклорно- традиционалистичко- сујеверног и овог нихилистичко- атеистичко- сујетног мишљења?
А где је ту Црква као Литургија? Где су ту светитељи који су управо у Литургији потврђују и сведоче као живи и вечно постојећи у заједници са Богом?
На крају се поставља питање: да ли икако можемо причати о празновању без одласка у Литургију? Да ли је празник једино да се добро наједемо и напијемо?

pouke.org