О потреби читања Светог Писма и побожних књига

Зашто нам је Бог оставио Свето Писмо? 
Зашто је Бог послао Светог архангела Гаврила пророку Мојсију, да Мојсије напише Књигу постања, како је свет створен? 
О томе не би нико знао никада, да нам Бог није послао Свога весника, да би се људи дивили Божијем слову и Божијој моћи, Божијој власти и Божијој лепоти. 
Кроз творевину Божију ми видимо силу Божију, лепоту Божију, власт Божију. И зато је Бог дао да се напише, и ми кад то читамо, знамо како је свет Бог створио. 
Иста је ствар и са побожним саветима за живот. 
Тамо има, о свечему се говори, о свим слабостима, о свим пороцима. Даје се људима упутство, савет, Бог даје деци Својој, преко Његових угодника, и кад ви читате побожне књиге, онда ћете да нађете тамо много штошта, па ћете да пукнете од радости, да кажете: „Господе, нисам знао како лепо ове речи утичу на човека." 
Ако си ти ту књигу читао неколико пута, неки пут је читаш, па немаш схватање, немаш оно разумевање, које кад други пут и трећи пут прочиташ, ти онда све долазиш у веће знање и веће разумевање и лепше разумеш; зато немој да избегаваш никад побожне књиге. 
Побожна књига није скупа никад. Свето Писмо је најосновнија књига; од ње, од Светог Писма, сви се уче. То су дела Божија, то је наука самога Бога, и зато то је најбоља књига, највећа књига. Али ако хоћеш и неке савете, који су обрађенији овамо, као – о посту, молитви, души, Царству Божијем, о томе има много штошта, онда читај побожне савете светих људи и видећеш колико ће ти она да помогне. 
Ако човек не би јео и пио, он би ослабио, не би могао живот да одржи. Тако исто: ако не чита побожне књиге, не може да духовно се одржава. 
Савети човека, једног доброг, паметног и мудрог човека много значе, а камо ли побожне књиге. Дође час, кад ти не можеш да се снађеш, кад ти је све тешко, за ништа вољу немаш, ал кад прочиташ побожну књигу, онда се раскравиш, онда се одобровољиш, онда дође добро код човека, и бива, опорави се тај човек, и иде даље добрим путем. 
Тако се мора, тако сваки мора, тако морам и ја, тако морате и ви. 
То је оно што човек другачије не може. 
Тако се одржава духовни живот и духовна атмосфера код човека. 
Као што је за физичко одржавање потребна храна и постеља, и одело и обућа, тако је исто и за духовно одржавање потребан савет, потребна су средства. Потребна су! 
Зато ја вама говорим, да ви будете духовно моћнији, јер вам треба снаге у вашем животу. 
Ви мислите да мени не треба снаге?
И ја морам од некуд да је тражим, и ја морам од некуд да је снабдевам, и ја морам на основу нечега да одржавам своју духовну атмосферу, вредност своју. 
Пред људима је то исто важно као пред Богом. Не можеш ти да се оправдаш ако си лош човек. 
Чим ћеш да се оправдаш? 
Али ако си ти добар човек, онда ћеш да се оправдаш, онда ће ти лако бити да се оправдаш. Јер мораш да нађеш чиме ћеш да себе поткрепиш. 
Као што нам је сунце потребно, и ваздух, и све, за наше одржавање, тако нам је потребан исто и савет кроз Свето Писмо. 
Кад читате о светим људима у Светом Писму, видећете како су и они имали невоља, како су и они се обраћали Богу.
Шта има теже, него кад читате о праведном Јову? 
Шта има теже, него кад читате о Јосифу, којега су браћа продала? 
Шта има теже, него кад видите плач Адамов, у покајању, после пада његовога, колико је он жалио што је Бога увредио? 
Није он жалио што је он бачен на земљу и што је истеран из раја, него што је остао Бог увређен. Бог му се више не јавља, Бог је увређен; он је Њега увредио, зато је Адам кукао. Кад је Господ питао апостола Петра, после васкрсења: 
„Симоне Јонин" (он се звао Симон, а Јона му био отац), па каже; „Симоне Јонин љубиш ли ме?" 
А он каже: 
„Љубим Те" - онако површно.
А Господ му опет каже: 
Чувај овце Моје, чувај народ Мој. 
И поново му каже: 
„Симоне Јонин, љубиш ли ме?" 
А он каже: 
„Господе, љубим Те." 
– "Чувај народ Мој". 
Њега Бог упућује, њега Бог шаље, да народу помогне, да се народ спасава. А апостол Петар је заборавио да се три пута одрекао Господа, то је он од радости заборавио, од радости што је видео Господа васкрслога и што га Господ није укорео, што се и њему јавио као и свим Апостолима, да и њега обрадује, и сви су се радовали, па је и он од радости заборавио да се три пута одрекао. 
Зато га Господ пита и трећи пут опет: „Симоне Јонин..., а он заплака, "Господе – каже – Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим." 
Није у њему још надошло оно покајање, зато је Спаситељ њега и трећи пут питао, да у њему надође покајање за дело које је учинио, за недело, за издају Бога, за одрицање од Бога. То је циљ Божији био, да Он њега обрати у покајање, да у њему изазове покајање, за опроштај. 
Кад то ми све читамо, и кроз све, много штошта, онда ми добијамо снагу да будемо побожни. 
Не можемо ми да течемо и да радимо у овом свету, нашим обавезама да се одужимо и одазовемо, ако нисмо побожни и ако наша побожност се не поткрепљује, нарочито у данашњем времену. 
Где другде имаш ти шта побожно да чујеш и да видиш?
Нигде нема ништа побожно да чујеш и да видиш. 
Зато су се домови разорили, зато су се породице разориле. То је дошло споља. Као што долази ђаво, као биће, споља, страно, оно је дошло као биће, да Адама превари, тако је наш народ споља уништен, поремећен. 
Тражи много штошта, као тражи срећу, а губи веру и достојанство човека. И то улази у породицу, улази у друштво, у кућу, прима се то и онда се кућа разара. 
Данас је много потребно човеку да живи побожно и да мало, само колико мора, и шта мора, да општи са спољним светом. 
Од спољног света више ништа нема да видиш лепо и корисно, за твој карактер, не мислим за побожност, него за карактер. 
Хоћеш да будеш карактеран човек, нећеш карактер одржати ако се учиш на улици и од данашњега друштва. 
Много треба снаге за данашње време, за данашњи живот, за данашњу обавезу и позив човека. 
Нема дремања, никад није ни имало дремања. Сви људи који дремају, па се запуштају у непобожан и какав било живот, бије Бог њих. 
Немојте да питате и да причате ко су. 
Знате ви, знате, врло добро знате, они су међу вама, бијени и пребијени, и ошамућени, онеспособљени, зато што су се играли са вером, играли су се са својим карактером. Пијанчили су, скитали су по сокацима, луњали су по парковима и доживели су хаос. 
Човек тако упропасти и своју физичку способност, и своју моралну способност, постаје безосећајан да се брани, и да брани свој карактер, зато што је унутра његово осећање пропало, уништено.
Његова мисао и способност, она је уништена, онеспособљена, да он чува своје владање спољашње. Унутрашње он је изгубио битку. 
Да би човек имао унутрашње ваљано осећање и разумевање, и побожност, и одржавање своје побожности, он мора да чита упутства светих људи. 
Нису свети људи били глупи људи, нису то били какви било људи, то су били и велики умови, и велики по карактеру, и Божији угодници. 
И кад ми о њима читамо, онда ми видимо, како још можемо да добијемо снаге и добијемо вољу. 
Бог нам помаже, јер ми тражимо кроз побожност, ми тражимо кроз нашу жељу, желимо да знамо Божију вољу и да служимо Богу, и Бог види ту нашу жељу и Он нас помаже. 
Наше осећање се мења, наше унутрашње расположење и способност унутрашња, она се мења, добија нову снагу. 
Мора то да буде тако. 
Зато се одмараш; зато је ноћ да се одмориш, да обновиш своју снагу, па да сутра можеш опет да радиш. 
Тако су побожне књиге потребне.

схиигуман Сава Вазнесенски

(из књиге СРБСКИ ДУХОВНИ ЛУГ ХХ ВЕКА)