Давање и примање дешавају се симултано

Сви смо чули стару изреку „Боље је давати него примати“. Међутим, давање и примање дешавају се симултано: ова два чина зависе један од другог. И у основи те изреке је неизговорена порука да је онај који прима онај који је слаб, потребит, јадан. Наравно да ће из те перспективе већина нас желети да буде „давалац“, а не „узималац“. Онај који даје је богат и безбедан и не треба ничију помоћ. Али када оде у крајност, давање постаје патолошко. Можемо давати и давати и давати, све док се потпуно не исцрпимо. Посежући за другима, дајемо и своје сопствене руке. Заслепљени смо погрешним уверењем да ћемо ако престанемо непрекидно да нудимо, збрињавамо, будемо ту за друге, изгубити и то мало љубави и безбедности које имамо. Међутим, чак је још дубљи страх да будемо толико рањиви да покажемо своју слабост, да затражимо помоћ. Попуштајући том страху, ми несвесно затварамо сваки рецептор за задовољство. Не постоји једнострана великодушност. Давање и примање су једно другом неопходни. Постоји симбиоза у том односу од које обе стране имају добробит. Када нешто заиста примимо то не прожима само примаоца задовољством, него и даваоцу показује да је својим даром нешто допринео. Када стварно примимо дар или комплимент, давалац осећа да препознајемо аутентичност и енергију коју је уложио у свој дар.