„Само деца која не слушају могу постати боља од својих родитеља“

Легендарни Душко Радовић је говорио да…

„Само деца која не слушају могу постати боља од својих родитеља“…

Апсоутна истина…

Оно што је такође фасцинантно важно знати је да неко може бити добро дете чак иако не слуша своје родитеље…

Чак иако је тај неко дете које има између 18 и 88 година…

Знам…

Невероватно али истинито…

Добро дете можете бити чак иако се удате за сиромаха…

Ожените девојку која никада није била у позоришту…

Упишете уметнички факултет…

Или се одселите из најлепше земље на свету…

УПРKОС СВИМА…И СВЕМУ…

Kолико год нам свима било важно да добијемо одобравање од наших родитеља…оно нам није неопходно…И не морамо имати исти поглед на свет…И исти систем вредности…као они…

Да је тако…сви бисмо И даље размишљали као Адам И Ева…

Уколико имамо добре родитеље…који нам аутентично желе успех И срећу…можемо се срести И на крају…кад нашим сопственим путевима И странпутицама…доспемо до онога што су нам желели…

Уколико немамо добронамерне родитеље…непослушност је буквално једини начин како можемо преживети…

Суштина је у томе да постоји огромна разлика између слушања и ослушкивања…

Слушање је за децу…И псе…

Ослушкивање је за одрасле…

Слушање је корисно до неке тамо 18-те године…док још немамо ни брига ни памети…и свакако може доста да нам помогне…И да превенира непоправљиве преломе крхких стабљика…које мисле да су свемоћне И несаломиве…све до првих мразова…

Ослушкивање је једина права ствар за 18 + људе…

То је древна техника којом можете ослушнути све што вам родитељи поручују…убацити те податке у систем за анализу иза ваших очију…промислити шта вам заиста поручују…шта је испод површине…и шта њихово искуство…мудрост и љубав заиста покушавају да вам кажу…да би вас заштитили од патње…коју су можда И сами искусили…или којој су сведочили…

И потом упоредити то са вашим сопственим системом вредности…или га понекад И унапредити на виши ниво…инкорпорацијом родитељских савета у сопствени систем одлучивања…

Понекад је веома важно убацити у ту претешку И прекомпликовану једначину предвиђања судбине…њихове савете…

На пример…

Да је живот са искомплексираним мушкарцем прави пакао…

Да је живот са малограђанком осуђен на приземност…

Да бити гладан познавалац историје уметности и није претерано чаробно…

И да сте тамо преко увек странац…

Па промислити шта је нама заиста важно И кренути са њима…на то… И тамо УПРKОС СВЕМУ…ако ми мислимо И осећамо да тако треба…

Понекад је прави пут…

Бити уз њега И помоћи му да ојача…док не стане на ноге…

Улагати…еманциповати…водати свуда…И радити на нечијим потенцијалима…све док нас својом здравом основом И бистрином не прерасту…

Искористити познавање И љубав према историји уметности за декупаж…тетоваже…или дизајн сајтова…

Или се временом адаптирати…аутентично асимиловати…И уклопити се у уређеност…ред…систем…језик И смисао…једноставно постати прави досадни Швајцарац…

Тојест…

Најважније је…након ослушкивања…потанког размишљања…скупити петљу…донети одлуку…и урадити по свом…па куд пукло да пукло…

Зашто је то важно?

Зато што ћете или убости из прве…и усрећити се..можда не по аршинима света…него по својим сопственим мерилима…која су баш вама важна…па ћете моћи у неко тамо недељно поподне бити поносни на себе И уживати у својим изборима…који су се показали исправним…И њиховим плодовима…које сада убирете…а родитељи ће већ лећи на руду…када ваше задовољство И испуњеност буду аутентично видели И осетили…то јест када буду могли да се опусте јер се њихови стахови нису остварили…И када схвате да вам је заиста добро…

Или ћете се…да се тако академски изразим…потпуно зезнути…што је саставни део живота…и део процеса учења и сазревања и опамећивања…

То је једноставно неопходан зачин којим живот покушава да нас оплемени…да нас нечему научи…

Понекад је заиста суров…али зато кад објасни…потпуно нам је све јасно…

И то лупање сопствене главе о сопствене зидове је заиста благотворна ствар…

Kњиге су сјајне…али у поређењу са непроспаваним ноћима И депресивним епизодама након великих животних ломова И промашаја…немају никакав едукативни потенцијал…

Парадоксално…

Веома је важно да будемо сами себи криви и да немамо тај савршени алиби “послушао сам моје”…

То је неопходан фактор да бисмо могли да схватимо да смо погрешили…па да застанемо…схватимо зашто се то десило…па да отпатимо…да преболимо…па да се опаметимо…И променимо начин размишљања…па да окренемо наш брод ка неком новом хоризонту…сада као искуснији капетан…који је већ преживео И олују И бродолом…

Дубоко сам убеђен да упорним радом на себи…трудом И унапређивањем…сталном вежбом И исправљањем грешки…уз помоћ искреног…безусловно прихватајућег И саосећајног односа према себи…свако може постати кројач своје среће…

А понеко И прави правцати Мајстор…

Баталите одећу у коју би да вас обуку…

Маказе у руке!

facebook.com/drvladimirdjuric