„Немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме“ (Еф 5,11)

Принцип економије (снисходљив однос према појединим питањима) у Цркви је увек био одређен сваким конкретним случајем и никада није укидао црквена правила.

А сложене историјске епохе су опасне јер постоји искушење — једном попуштајући околностима, учинити то нормом. Уосталом, сваки уступак у принципу ће уследити још већи. Стога је познавање, разумевање и поштовање црквених канона толико важно.

Свратите пажњу да је сада ретко када се поступци ове или оне црквене личности разматрају у штампи и јавности са становишта црквених начела и правила – са становишта побожности, молитвености, духовности. На свештенике се више гледа са становишта политичких ставова, националних идеја, тренутних вести и озлоглашеног јавног мњења.

У овој ситуацији од свештеника се тражи да буде било ко, али не он сам – не свештеник. И веома је тужно када свештеник попусти, поступи по наредби маса и одбије своје директне дужности у корист променљивих расположења „јавности“.

Мора се запамтити да се мишљење „света“ и мишљење Цркве не поклапају увек. И још више, често су супротни. Ово објашњава мржњу секуларизма према црквености. Спаситељ нас је упозорио на ово: «Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а † како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет» (Jн 15,19).

Утолико је тужније гледати како поједини свештеници заборављају своје свештеничке заклетве и дају све од себе  да удовоље овом свету. Али свет их и даље мрзи, јер му је сама оностраност свештенства одвратна, свет то осећа, упркос свим компромисима, свим сервилностима.

У ово време кидања свих веза, када се чини да је немогуће ослонити се чак ни на особе којима си навикао да духовно верујеш, усред опште мржње и неповерења, безумља и апсурда, сваки хришћанин треба да се сабере што више и исправно постави његове животне приоритете.

Мора се запамтити да је земаљски живот привремен. Оно што се сада чини најзначајнијим у овом животу биће заборављено за неколико година и замењено новим „трендом“.

Сада, вероватно више него икада, критеријум нашег деловања треба да буде хришћанска савест. Кад год доносиш неку важну одлуку, вреди застати, тихо и смерно се помолити и размислити како ће Господ прихватити моје дело. Не јавност, не корисници интернета, не популарни говорници, не политичари, већ Цар царева и Господар господара.

А ако је апсолутно немогуће побећи од притиска духа овога века, онда треба се бар потрудити да и сам не постанеш његов саучесник (као што каже апостол: „немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме“ (Еф 5,11)), непрестано молити Христу за заступништво, кајати у својим гресима и неуморно чинити добро, колико снаге за то има.

митрополит Антоније (Паканич)

pravlife.org