Митрополит Антоније Блум : Слобода од власти смрти

Митрополит Антоније Блум : Слобода од власти смрти

Пре неколико година један од наших парохијана се разболео. Одведен је у болницу, где је откривено да има рак и да ће умрети. У почетку, није му то било речено. Али речено је његовој породици и мени. Kада сам отишао да га посетим, његова прва реакција (као што је често случај)  била је пуна протеста и оптужби. “Толико тога има још да се уради, а ја ево лежим у овом кревету, неспособан да ишта учиним. Kолико дуго ће ово да потраје?” Подсетио сам га на нешто што је често говорио: ”Kада бих могао да зауставим време, када бих само могао да постојим.” Подсетио сам га да још није направио ни један озбиљан покушај да заустави време. Дакле, Бог је то учинио за њега. Тако да он  нема разлога да се жали, нити да се осећа кривим. Цела ствар је била изван његове моћи. Ипак, лежећи непокретан, какав је био, са временом које је пролазило са обе његове стране, добио је тишину свог садашњег стања. И он је могао да постоји слободно, савршено и потпуно, као што је желео.

Kада сам га питао да ли још увек осећа да је у стању бића, одговорио је: ”Има још превирања у мени.Не могу ништа да урадим. Али ипак пролазим кроз фазе у вези свих ствари.” Ставио сам му до знања да нас болест увек суочава са стварима које су крајње, најочигледније са смрћу. У смрти постоје два елемента или силе у акцији. Једна сила је спољашња: бактерије, вируси, карцином или било шта друго, што тежи да уништи тело. Друга се састоји од свих негативних ставова и осећања, које црпе виталност изнутра: озлојађеност, горчина, жалост, недостатак мира. Ја сам га позвао да се сконцентрише на те силе смрти, које леже у њену, а да докторима препусти остало.

После тога, прошли смо кроз дуги процес (који је трајао неколико месеци) током којег је, из дана у дан, разматрао његов однос према онима који су му најближи. Имао је времена то да уради, штавише, био је у стању да то уради у правом духу, гледајући на ствари исправно, не са прагматичног становишта, већ из апсолутног угла. У овом процесу успоставио је мир са свима онима који су били око њега.

Следеће, вратили смо се у његову прошлост, идући од једне ствари до друге, тражећи да разумемо његово осећање кривице, да проценимо шта је урадио или оставио недовршено, шта су други урадили или пропустили да ураде. Постепено сва ова поља су била решена. Требало је много храбрости. Јер ни једном човеку није лако да погледа у свој сопствени живот из садашњег угла и да тај тренутак учини почетком Божијег суда над њим.

На крају, достигао је ступањ када је био скоро провидан, толико слаб да је једва могао да користи руке и да принесе храну устима. Ипак ми је рекао: ”Kако је то необично. Ја сам умирући човек, ништа није остало од моје снаге. Ипак, никада се нисам осећао толико жив као сада.” Био је у стању потпуне стабилности и свести, слободан и независан од свега што би се могло догодити његовом телу.

Само када се ослободимо сваког корена смрти који је у нама, можемо достићи ово стање, да схватимо да смо бесмртни, иако наше тело умире.

manastir-lepavina.org