О црквеним сујеверицама и предрасудама

Задивљујуће је, али је чињеница следеће: за Цркву, која треба да се бори са предрасудама, те исте прерасуде представљају један од најозбиљнијих проблема, и нису повезане ни са чим другим сем са црквеним предањем.

За човека је карактеристична тежња ка духовном животу, и жеђ за богоопштењем постоји код свакога, независно од националности, узраста или професије. Али уколико је човек лишен знања о Богом откривеној вери, онда његов дух почиње да ради у «аутономном режиму», природни осећај за веру почиње да синтетизује своју сопствену веру. Некада то бива масовно, некад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Бог не спутава ничију слободу. Али истинска вера се не може измислити - њу Бог даје непосредно у откровењу.

Уколико је човек лишен вере у Истинитог Бога, онда без обзира у шта он верује - ако је многобожац, онда многобоштво прожима све сфере његовог живота, његов поглед на свет, посебно на штету свакидашњице. Лишено религиозне суштине, многобоштво се трансформише у идеолошке и социјалне форме, и сетимо се само совјетског времена: религије, у обичном схватању те речи није било, а култ се задржао: вера у «светлу будућност» је заменила очекивање живота будућег века.

Рођена сестра многобоштва је - магија, то јест човекова тежња да себи потчини духовни свет, то јест да буде као Бог (Пост. 3:5)

Такав однос према Богу се често може видети код наших савременика, и сетите се пословице: «да гром не загрми, сељак се не би прекрстио». Ох, како се често понашамо управо тако. Људи «трче» у цркву да упале најдебље свеће, као да Бог од њих тражи потпуну убеђеност да су сви њихови проблеми проузроковани тиме што их је «урекла» локална врачара. Такви људи се обраћају и ка свемогућим «бабама» и екстрасенсима.

Не могу а да не приметим, да је за многе људе најелементарнији чин паљења свећа скоро ако не и сама основа њиховог духовног живота. Не дај Боже да неко преда свећу левом руком или премести свеће које је неко претходно упалио. То ће моментално изазвати буру гнева, и онај који је посегао за туђом свећом може чак да буде окривљен и за врачање.

Многе вернике треба просто «окупати» у време молебана за водоосвећење, речи «кап освећује море» не важе за њих, јер ако су тобоже поливени водом онда ће бити и здрави и греси ће им бити опроштени.

 Нажалост, и неки представници духовништва нису ослобођени од сујеверја и предрасуди. Има свештеника, који забрањују верницима да се причешћују на велике празнике без посебне мотивације - јер сте сви ви тобоже недостојни данас, заборављајући на то да је Евхаристија - центар хришћанског живота.

На списку црквених сујеверица посебно место заузима геронтоманија - потрага за старцима, или да будемо прецизнији - за прозорљивцима и врачевима, који би задовољили њихову жеђ за духовним ропством, узевши на себе бригу о туђем спасењу. Овде не можемо а да не поменемо и технофобију - страх пред прогресом. Према мишљењу технофоба суштина компјутера, банкомата, целуларних телефона и томе слично је ђаволија.

Важно је нешто друго: људи траже у хришћанству магију, животни интерес, не тежећи да очисте своју душу и да посвете свој живот Богу, како то захтева Православна Црква. Наравно, ту има и пастирске кривице. Сами свештеници често недовољно добро објашњавају верницима основе Православне вере.

И због тога је најбољи лек против лажи и заблуда - љубав према Богу, према Његовом светом закону и према Цркви као месту Божанске благодати, а та љубав се достиже кроз покајање и свест о сопственој греховности. Сваки верујући човек треба да схвати да он сам на основу своје греховности представља узрок својих духовних и животних проблема, а не врачара, која живи у суседству. Свест о својој греховности је најнепријатнија, али и најнеопходнија у хришћанском животу.

Александар Пикалев, свештеник

manastir-lepavina.org