Бити користан

 Без обзира колико је свако од нас посебан и различит од осталих сви ми имамо и много сличности.
Научни истраживачи људске душе бавили су се и главним људским потребама. И установили су групе и важност потреба које су нам заједничке. Кад оне нису задовољене ми смо незадовољни, несрећни, непотпуни.

Живимо у времену кад су и многе најразличитије жеље проглашене за потребе, а, с друге стране, непрекидан је труд у правцу стандардизовања наших потреба. На пример по моделу "потрошачке корпе". То нас збуњује и уводи у нелагодност.
Уз одређене измене већ дуго постоји консензус о томе да су основне наше физиолошке потребе од којих је глад најрепрезентативнија. затим кад се задовоље те потребе, долази на ред потреба за сигурношћу, па онда љубав и поштовање, на крају потреба за самоостварењем. Помало механички али из искуства знамо да има у томе и неке истине.

Осим физиолошких потреба и жеље (кажу нам неки- потребе) за уживањем све наше потребе би заправо могле да се сведу на две основне потребе или два задатка - да волимо и да будемо корисни.
Оба задатка неминовно укључују друге људе. Наше ближње.

Љубав према Богу и људима су највеће заповести Новог Завета. „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;” и
„Љуби ближњега свога као себе самога".
Потреба да доприносимо, да будемо корисни другима најбоље нам је описана у Христовим речима „Син човечји није дошао да му служе, већ да служи..." и "Који хоће међу вама да буде први, нека буде слуга свима“.

Кад је неко друштво као ово наше данашње у Србији оптерећено незапосленошћу и живи у непрекидном економском и вредносном паду, често је тешко сагладати смисао личних напора. Лако људи дођу до тога да се осећају бескориснима. Или недовољно кориснима за своју породицу, за своје пријатеље, народ...

Није лоше да се подсетимо да снажну потребу за доприношењем, за тим да будемо корисни ближњима можемо испунити на много начина. А суштина је да заправо није ни пресудан било какав спољни критеруијум наше корисности. Потреба се испуњава кад год смо другом нешто корисни, макар и у малој мери и одмах изазива код нас осећање задовољства, мира, уравнотежености. Али често наше страсти не допуштају да тај мир потраје. Оптерећени смо својом визијом како бисмо заиста могли да будемо корисни, више корисни. Толико је у нама неостварених потенцијала...

Због тога се можемо подсетити монашке врлине - послушања, послушности. Сви је у одређеној мери можемо остваривати и у свакодневном животу. Само нисмо навикли тако да мислимо. Неко нам нешто каже - а зашто баш то, а зашто баш сада... Кад чујемо те речито код своје деце - љутимо се, а и не примећујемо да и сами то често радимо. Наравно да није паметно послушати баш све што нам неко предлаже и тражи. Али ако видимо да је то за неког корисно - само треба да признамо да је нечињење по путоказу који смо добили плод наше самовоље, штетне пре свега по нас.

Колико начина има да будемо корисни. У малим стварима, у досадним стварима, у презреним стварима. Ако нам нико ништа не тражи - можемо и сами да видимо шта је потребно урадити. Урадимо - и задовољство је ту. Али ми као да више желимо да проводимо живот у праведном незадовољству због тога што нам се не нуде праве прилике.

Много је једноставно, толико нам значи, а опет нам стално измиче. Просто помислим - што ли сам уопште нешто овако једноставно и писао? А онда, опет, помислим - можда може да буде некоме корисно

о. Ненад Илић 

pouke.org