Проф.др Љубивоје Стојановић: Божја правда и људска несрећа

Како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту?

Због повреде десне ноге пре отприлике деценију ходао сам уз помоћ штака. Идући према цркви Ружици, на Калемегдану сам срео човека који је долазио у храм узимајући са целивајуће иконе све што би му било при руци. Њему је сметао сваки свештеник. Идући ми у сусрет, са осмехом ми је добацио: „Има Бога! Видиш како си прошао?“ Нисам му одговорио ништа, сматрајући да је он све рекао.

Запитао сам се, међутим, како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту. Размишљајући дубље и посматрајући реакције појединаца на догађаје као вести о томе шта се другима догодило, увидео сам многе заблуде појединаца о Богу и човеку.

Најчешће чујемо изразе „захвалности“ које исказују речи: „Хвала Богу што се није мени догодило“! Појединци иду даље у свом јуридичком систему где себе доживљавају као божије адвокате и тужиоце „грешника“ истовремено. Они у свему виде божију освету због неког „греха предака“ или само њима познатог преступа савременика који није по њиховој вољи. Тако се ствара један затворен религијски систем пун освете и испаштања, што подстиче потребу за умилостивљењем Бога на различите начине.

То доводи до несносног ривалитета међу људима, поређења у ком свако себе види као најбољег а све друге као лоше појединце који су заслужили најтеже казне. Ко тада може да разуме истину вере да је Бог љубав? Свако је оптерећен својим страхом од казне и освете који се на крају своди на страх од умирања. Смрт се види као крај свих крајева, иако се слави Васкрс и чита или слуша Символ вере који се завршава речима: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“.

Често слушамо појединце који заговарају идеју да све „иде по реду“ иако ни сами не би могли да то увек на исти начин објасне себи, а камоли другима. Тако површни, без дубљег увида у смисао постојања, оптерећени страхом од умирања, непромишљено оптужујемо или Бога или онога који је суочен са губитком.

То видимо и у наше време кроз злонамерне коментаре појединаца у вези са трагичним догађајем у ком је један свештеник остао без супруге и двоје деце. Људи који су познавали ову породицу определили су се за молитвено памћење у нади вечног живота, не улазећи у безизлаз оптерећујуће радозналости. Тако се превазилази злонамерност која прети човеку и брзо га обузима ако он не стражи над собом и својим мислима.

Добро је да су злонамерни у огромној мањини и није ми циљ да их оптужујем. Осећам потребу да укажем на сав бесмисао уопштавања у које су упали због једностраног разумевања вере. То су замке у које може да упадне и најдобронамернији човек, који успева да контролише своју комуникацију носећи у себи многе недоумице. Оно што треба да буде примарна одредница јесте превазилажење идеје о казни и освети Божјој, што нас охрабрује да се реално суочимо са животном стварношћу.

Све док не препознамо вечност као стварност нашег постојања, бићемо робови осећања створености и грешности. Нећемо на прави начин видети ни Бога, ни себе, ни једни друге, покоравајући се потреби да што више једни друге оспоравамо. То се нарочито пројављује као жалосна стварност у тренуцима непосредно после неке трагедије. Тада свако безуспешно покушава да се ослободи својих страхова проглашавањем другога легитимном метом Божје освете.

Бог и освета? То је незамисливо! Бог је љубав, али престрашен човек опхрван идејом да Бога умилостиви и „оправда“ пред људима и не види куда је пошао, јер не зна смисао свога живота. Гроб је за њега крај, не интересује га ништа после тога. Он може и да на свој начин верује у Бога, али не жели заједницу са њим, јер га се плаши имајући искуство страха од строгог оца или суровог шефа из младости, не увиђајући да је и сам постао недодирљиви отац и сурови шеф.

Охрабрени трезвеном вером у стварност вечног живота, победићемо своје страхове од умирања. Молићемо се за све упокојене са надом у вечну радост. Нећемо сулудо бежати из свог времена него ћемо се трудити да будемо једни другима подршка у различитим несрећама. Нећемо читав живот провести страхујући да се нама не догоди нека несрећа, не увиђајући колико смо злуради у несрећама других.

Ако неко од оних који верују да не верују, у стварност вечног живота одлута у злонамерје, разумимо и то. Али, ако неко ко за себе каже да је хришћанин, а не може да превазиђе страхове од неког лишавања и могућег губитка надомештајући то осудом човека у невољи, то је већ проблем.

Због тога је најбоље да се свако суочи са собом, препозна и уклони све своје страхове и упита се да ли себе види у вечности или само жели да дуго и срећно поживи на земљи. Наравно, жеђ за животом је неугасива, али није добро да буде сведена само на земаљско постојање и нестајање. Онда кад успемо да у себи ускладимо као заједничко мољење „Многаја љета“ и „Вјечнаја памјат“, разумећемо сву лепоту живота у ком јесмо и у који можемо да уђемо по дару љубави Божије, само ако то стварно хоћемо.

bogoslovski.edu.ba