Свети СЕРАФИМ Саровски - О нади

Сви који имају чврсту наду у Бога, узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости.

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог.

Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију – та је нада сујетна и лажна.

Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано.
Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја.

Тек та нада умириће га и у њега улити радост.
О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!“

То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.

У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону:
“ И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег“ (2, 26).

Праведни старац није гасио наду своју, но је чекао прежељеног Спаситеља и, с радошћу Га примивши на руке своје, рекао:
“ Сада ме отпушташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју – Христа Господњега“.

Svetosavlje.org