Пусти да прво дође Господ

Април 22, 2025 - 16:27

0 21

Свештеник Александар Јељчанинов је писао у свом дневнику: «Велика је очишћујућа сила страдања и њихов смисао. Духовни наш раст зависи највише од тога како ми подносимо страдања. Пред њима је мужество, спремност је на њима, — ево знака «правилне душе».

Али не треба их тражити и замишљати ». Саме по себи болести и страдања — то још није духовни раст. Њих треба лечити. « У болести пре лекара и лекова користи молитву», — учи преп. Нил Синајски. Не одбацуј лекарско искуство ни у ком случају, неопходно је памтити ,што је прво дејство у болести — позивање Господа у помоћ. Нека на почетку дође Господ, а за њим лекар. За многе верујуће такав поредак је природан. Али не дешава се често да и црквени људи обраћају Богу само после тога када се убеде у недовољно искуство лекара или неспособност лека? Разболевши се чак и кад се то десило изненада, увек имамо време за молитву. Макар и на саму кратку. При оштрој ситуацији, пруживши руку за таблетом или капима,ипак ми мислено треба да замолимо : «Господи помози и благослови ». Православни човек треба да има молитвослов. А у њему у делу «разне молитве », има молитва о болеснима. Има у молитвослову и молебан Пресветој Богородици, у коме је речено, да се пева у свакој душевној бризи и болести. Има у молитвослову и молитва светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону. Сви ти «духовни медикаменти» су добри за примену на почетку болести. Али чак и ако немамо времена између позива Хитне помоћи и доласка лекара, потпуно се може прочитати чак и све него само део наведених молитви.А ако неко не може сам да чита он може да замоли ближе, родбину, да позове познанике.Молитва — то је и захтев за помоћ, и позивање Божјег благослова на лечење и ако хоћете, на деловање лекара. «Лекар не лечи сам, Бог кроз њега лечи... Обратите се лекару, али у исто време молите Господа и светитеље да би Њега умолили да делује лек. » (из писма св .Теофана Затворника). У болести се верујући труде да се често исповедају и причешћују.

У наше време свештеника можете позвати и кући болеснику,и у болницу. У преписци преп. Макарија Оптинског среће се препорука: «У болести је веома добро понављати све што све што се тражи; тако би се и кроз недељу дана испунило све: за болесног утеха; код нас и два пута недељно причешћују болесне ». Сваки свештеник има вишекратни опит посматрања, када се ток болести променио после исповести и причешћа. Код светог Теофана Затворника налазимо: «Болесном, пре сваког другог дела, треба убрзати очишћење од грехова и у својој савести се треба помирити с Богом. Тиме се крчи пут ка благодетном деловању лека. Чувено је било да је био неки познати лекар који није присупао лечењу док се болесник не причести и исповеди; и што је болест била тежа, он је то изричитије тражио. Могу рећи да таквих лекара има и сада. Верујући лекари сведоче да после исповести и причешћа лечење бива лакше. Испитивање савести, исповест, у болести су веома важни. Дешава се да човек на неки начин одмах осети и узрок своје несреће.

Обично се то дешава ако су греси груби, страсти. «Ако осетите и видите да сте сами криви, почните са раскајањем и жаљењем пред Богом,да не би изгубили дар здравља,који вам је Он дао.» (из писма Св. Теофана Затворника.). Али у већини ми не видимо узрок и последицу –болести и греха. То се дешава како указује преподобни Амброзије Оптински, или од непажње на себе, или од некакве забаве.Он говори о једном од честих узрока болести — нечистој исповести.То срећемо и код другог Оптинског старца: «Болови твоји и страдања,извини, су од тога, што се ниси чисто исповедао» (преп. Анатолиј (Зерцалов)). А зато је тако важно усредсредити се у самом почетку болести и,пристрасно испитујући своју савест што потпуније се исповедати. При томе, често у несрећи душа сама стреми таквом откровењу без самосажаљења и самооправдања исповести. Син грофа Владимира Сергејевича Толстоја памти да је његов отац дуго година био равнодушан у вери и често је понављао богохулне изјаве француских филозофа. Када се опасно разболео молио је жену да му чита Јеванђеље и Акатист Исусу Сладчајшему;«Али најзначајнија појава те болести, —пише син, — представља исповест и причешће болесника. Он је са необичном јасноћом сећања испричао духовнику своје грехе,кроз протеклих 7 година (7 година се није причешћивао). Са вером и љубављу је приступио примању Светих Тајни ». Једна моја познаница се сећа, говорила је она,да прво треба да се разболи, да би почела савршено тачно да се исповеда.

У здрављу се не исповедаш тако детаљно, а у болести «да ли од страха ,или зато што Господа директно осећаш, откривају се такви греси, које ниси ни примећивала; и видиш све како постаје разумљиво, шта је главно а шта није ». Да, таква «у страху »или «у просветљењу »од болести пажљива исповест —појава је која није ретка. Али та препорука не значи да треба бесконачно мучити себе и своју савест покушавајући да из ње извучеш узрок несреће. А то раде неки који код себе проналазе неке фантастичне грехе.То само по себи — је већ пут у болест.Истина,по савету св. Василија Великог, ми можемо у молитви тражити од Господа «прво познање тих узрока по којима Он нас поражава, а затим избављење од несреће».

Зато што узрок болести често указује и на лек. Могу навести такав пример.Домаћица је често корила оне две невесте које живе заједно са њом за сваки чак и најмањи повод. Због лењости, нечистоће и других грехова.Њене претензије су вероватно биле основане али од тога се није боље живело. На све покушаје да се оправдају њен одговор је био : «Како ја то могу!», «Како мени полази за руком!», «Ја имам времена ». И потребно је било да се деси - у самом јеку сеоских радова домаћица се разболела од неке необичне болести. Постепено су јој отказале ноге. Није могла не само да ради него ни да се креће. При томе лекарску помоћ је било могуће затражити тек у најближем граду, а он је био удаљен неколико десетина километара.

Потребно је било чекати неки транспорт.Колико чекати-неизвесно. Примећујем да је домаћица била жена вредна и савесна. И потребно је било да свој грех одмах разуме. Кроз неколико дана невесте већ нису чуле њене прекоре. И сада, ако младим рођакама треба да се извини за своје понашање, домаћица је добродушно одговарала: «Ништа, полако, научићеш », «не можеш баш ти све да урадиш», «Урадићемо сутра даће Бог». Од‌једном су њене ноге које су доктори отписали, оздравеле.Али престала је да кори невесте. Свештенику се често обраћају да благослови операцију или да болесник оде у болницу. То је добра црквена традиција, али она не значи да свештеника зову да учествује у постављању дијагнозе или методе лечења. Свештенички благослов- то је призив Божје помоћи на лечење да би медицински напори били на корист болесника.

То је још и молба свештенику да се посебно помоли за болесника. Истина, понекад тражећи благослов, свештеника стављају пред избор: Какав лек блогословите да узме болесник?..» И именују препарате за које свештеник никад није чуо, и чије називе не може ни да понови из првог покушаја.Како да ту да благослов!

аутор: прот. Сергеј Николајев