Из дневника монахиње Ефросиније

Помози Господе силом Твоје благодати да по благослову духовног оца В. све претрпим, скидајући са себе старог човека, облачећи се у новог, истинског Хришћанина, који је узео на себе Крст Господњи, одлучио да иде Његовим путем. Амин.

 7 август 1998 године. Неупотребљив је онај сасуд, заиста неупотребљив, у кога не може да стане ни телесна, ни духовна храна. Не могу да једем масну храну све ове године. Ретко, у трку, час у гостима код Евдокије, час код Лидије, у Цркви сам за ручак чак јела и месо, и сличну храну, а месо ми је у прво време и досадило. Али ево има већ две године како сам одлучила да не једем месо. Целу Светлу Седмицу и после ње сам јела јаја, а сада морам да се одрекнем и тог задовољства - организам ми не прима никакву млечну храну, и одржавам снагу само преко таблета и других лекова. Свих тих година, будући већ оцрковљена, дешавало се да сам вољно или невољно нарушавала пост средом или петком. Сада је дошло време да се пропуштено надокнади, да прекинем са мрсном храном,коју сам углавном јела у Цркви, пошто сам кући само пила чај или јела нешто од киселог купуса ако је било, - краставце с касом. И раније нам храна није представљала никакав идол, као некима који су у првом реду пунили своје желуце. Сада, пошто сам остала удовица много више ценим духовно богаћење. Сав новац ми одлази на заказивање треба, причешћујем се једанпут недељно и купујем иконе, а по могућности и свеће и уље за кандило. Од демона сам претрпела различита искушења као Валеријину смрт, јер сам одбијала да дам новац трошећи га на претходно речено. И сада ми их Алексеј упорно тражи, али и сада на њих трошим новац само у хитним случајевима, и то тако што се ја одрекнем свега. И у Цркви сам више пута слушала прекоре на шта трошим новац, - али њима није јасно да је за мене духовно више од телесног; не верују ми, одмахују говорећи ми што трошим новац ... Једино свештеник и његова попадија, знајући за моју приврженост (за духовне књиге које постоје у продавницама, које сам ја скоро све набавила) су ми указали, да не треба тако да радим већ да је боље да их изучавам у библиотеци. А ја, грешна, још и делим књиге, духовно спомињући моје упокојене рођаке. Некако на исповести код оца В. отркила сам да у домаћим условима постим, а он ми је рекао да не узимам на себе додатне подвиге. Сада је Господ Сам одредио да постим, пошто ми организам не прима мрсну храну. Да и то, да је отац В. био у Чернобилу, где се десила нуклеарна експлозија, као градитељ, и где је својим очима видео ту звезду Полињ, која је затровала изворе вода, и ја, грешна, његова духовна ћерка сам одрасла у средини у којој се десила нуклеарна експлозија, и такође сам у томе невољно учествовала.

 Ја, грешна, толико година нисам знала за чистоту спасоносних постова, али сам по сугестији Ангела једном годишње, крајем фебруара - почетком марта сама мање јела, тако што сам јела само кући, а на послу сам се уздржавала, како сам ја грешна мислила, желећи да ослабим. Сада ми је Господ отркио да је то било време постова, за које ја тада нисам знала, или тачније нисам ни желела да улазим у све то. Сада ја, грешна морам да сакупљам каменчиће које сам раније разбацала. Сам Господ све премудро устројава.

 П.С. Данас сам преживела страшну срчану тегобу, муку када су дошле парохијанке са сузама, тражећи свештеника да би крстио изненада упокојеног, некрштеног мушкарца. Оне су плачући причале, да је он по души и делима био “свет", како су се оне изразиле, да је веома желео да се крсти (то је била његова највећа молба), али није успео. Тужна сам била ја грешна, остарела у гресима, јер сам само Божијим Промислом, и заступништвом Мајке Божије, ја окајана блудница, после своје прве операције, која ми је донела толико невоље, туге и суза, исказала деци своју мајчинску молбу да се она крсте, што су они и урадили на Божић 1993 године. Тужна сам ја грешна!

 Како бих се ја оправдала да су моја деца умрла некрштена. Јура и ја смо се спремали да их крстимо, постојала је жеља за то, али се она увек завршавала само на разговорима, а дела није било. Тако би ме, непокајану грешницу, с радошћу дочекало паклено дно. И шта ме сада чека? Зар ја сама нисам предала своју децу сатани својим блудним делима, пијанчењем, срамним разговорима. А како ћу стати пред Валеријем на Страшном Суду, ја непокајана грешна мајка када сам њега као бебу од седам месеци, недоношче, носила по бабама-врацарама, а не у Цркву, Богу?! Прворођено дете треба посветити Богу, а ја сам га предала сатани. Зато је он и био слаб духом, јер није имао подршке ниоткуда. Сада је тај нераскајани грех изашао на видело, удаљивши ме од сусрета са тим несретним нарикачама. И заиста само молитве моје баке, мамине мајке, су толико година чувале нашу породицу, и она је мазила дете док сам ја радила, будући мајка-војник, па је чак и овде долазила у прво време да би била са њим. Сада се ужасавам када се осврнем на протекли живот колико смо чинили грехова из незнања, одбацујући Божије, и предавајући се овоземаљском закону. А Он је све дуго трпео, гледајући наша дела и грехе.

 8 мај. Данас од ујутру пада слаба кишица. А на дан пре него што треба да пођем кући је била провала облака, киша је падала као из кабла, како кажу. Кишица нас је према очевим молитвама посетила три пута у најпотребније време, доневши нам гранчицу од њега, да је он увек с нама невидљиво, молећи се поред Гроба Господњег. Дај му Господе по његовим молитвама, испуни му све жеље и нама помози да се спасемо. Амин. 

 И мени помози да се спасем и очистим. Многима се чиним чудна, у очи ми говоре да сам будаласта, поседнута. А не разумеју да се ја само учим да живим у правом смислу те речи, јер када сам се пробудила парализована, када једна половина мозга уопште није радила, ја сам по старој навици, будући нага покушала да се обучем, пошто су ме довели у болничку собу са реанимације. Али пошто сам била слаба и нисам могла да се обучем, а то је још било и ноћу, пала сам са кревета уплашивши све остале у соби. Из болнице су ме отпустили тек што сам мало научила да ходам, да једем сама и да се облачим. А кући сам морала да учим и да кувам деци и да конзервирам. Потпуно заборавивши старо, учила сам да све радим по новом: колико да солим, шта да додам, како да све правилно радим. И у Цркви изгледам другачије људима који су прошли велики животни пут, не схватају ме иако сам по годинама остарила, али по разуму нисам далеко. И то што ја радим како ми се чини је правилно по мом расуђивању, а њима се то чини дивљим, и не уклапа се у нормалне оквире. Децу не оштећују због тога, пошто се она тек уче да живе, а мене не схватају озбиљно, сматрајући да ја треба да радим исто што и они, не обраћајући пажњу на то да се ја тек учим да живим, и то притом са двоструким оптерећењем, онако како Црква прописује, што је далеко од овоземаљског. Да и демони још не дозвољавају да се иде правилним путем. И ја сам у посебно тешком положају, јер се тек учим да живим а не знам ђаволске замке. Још увек не разумем шта да радим по својој наивности, а где ме ђаво искушава. А осталима, који су прошли кроз живот, то се не како не уклапа у одређене оквире. Господе, помози ме, упути ме на прави пут, помози ми да се пронађем и да увидим ђаволске замке, и да прођем животни пут без спотицања!

 9 мај. Било је помазање, а и искушење. Стајала сам на свом послушању и видела сам да ли монаха или свештеника, који је брзим, одлучним кораком прошао кроз Цркву. Али, вршећи своје послушање, нисам могла, грешна, да помислим да он неће учи само у Цркву, већ да ће отићи директно у олтар. Ја, грешна, немам право да прилазим олтару и да напуштам своје место послушања. Ја, грешна, нисам могла да видим куда је отишао тај свештенослужитељ, нити имам право да пратим те људе. Када је за време одсуства оца В. дошао свештеник из Украјине молећи за преноћиште, ја сам онда старијој послушници указала да отац В. у таквим случајевима шаље у Казањску Цркву код Архијереја. А по његовом доласку мати Вера ме је прекорила недостојну, да се због проблема ноцевања тог свештеника посвађала са једном сестром-послусницом. И круг се опет затворио - мене су окривили да не испуњавам своје послушање, и не водим рачуна о реду у Цркви. Како сам се ја, грешна, прљава чистачица тоалета, дрзнула да посматрам олтар, када се поред њега непрекидно налазе две послушнице, које имају дозволу и право да бришу иконе и свећњаке у олтару и да воде рачуна о реду у њему?! Тако су скретничару опет приписали у грех и ово сагрсење сада већ супротно претходном греху. Ја, грешна, сам очекивала искушење али не те врсте, то јест ујутру сам предала свећу за олтар за постардалог сина и рођаке како обично радим суботом. Ја немам права да улазим у службене просторије, чак ни због чишћења, - сада сам поднела искушење због тога што чини се да сваки неред лежи на мојим плећима. Ја треба да носим одговорност за ред у Цркви. Где наћи ту спасоносну средину, како се не би скретало ни лево, ни десно? Шта ћу, понећу са смирењем тај крст и искушења због мојих греха. 

 Отац В. ће решити то питање по свом доласку из Јерусалима. И ја грешница која се кајем ћу седети кући и плакати скрушено због својих греха, покривајући се пепелом.

 10 мај. Васкрсење Христово. Увече је био Акатист “Ка Христовом Васкрсењу". Без оца В. је некако празно, осећа се да он недостаје. Он је као фабричка опруга, увек учествује у свему, ставља своју руку на све, иако је он с нама невидљиво, видљиво и даље недостаје, јер смо навикли на његово непрекидно присуство. Данас сам, слушајући разговоре о протеклом јучерашњем случају, тужна и болесна душом, узнемирена, решила да приђем старијем послушнику и да му објасним свој невољан греховни пад, на шта се он насмејао и рекао: “Слава Богу!" Мени најпре “натрљају врат", иако нисам ни био ту, а отац ће све испитати". И мени је постало лако на души, одмах ми је спао камен са душе. Јер заиста читам и не разумем да се не треба затварати у себе, нити бежати од Господа, већ треба ићи ка Њему, и на Њега ставити све своје невоље - и Он ће Сам проценити. Јер смо ми браћа и сестре у Хрситу и треба све братски да делимо: и туге, и радости. Господ нас Сам умудрује. А ја грешна сам се тако узнемирила, а треба да се покајем без оправдавања, јер смо ми грешни и пружа нам се време и право да се кајемо, а не да тражимо оправдања. Ето у чему је смирење и послушање. Слава Богу, Господ нас Сам учи и утишава буру сумња и узнемирености. Док нема оца В. молим свакодневно Господа за време Литургије за помоћ, како би ме нематеријално нахранио Светим Даровима, и укрепио благодаћу. “Јер где Бог хоће, тамо се природа побеђује", - да би и мене присајединио, и учинио неодвојивом од Небеских блага. Толико година ми је даровао Своја блага, а сада Га свесно молим, служећи Му, да ме нематеријално укрепи само недељом, а свакодневно да познам силу Божије благодати, причешћујући се Даровима. И Господ ме укрепљује, даје ми снагу за борбу са нечастивим, и указује путеве по којима да идем. “Реци ми Господе пут којим да идем". 

 Молим Бога и за помоћ да сачувам дар који сам добила Причешћем пре одласка оца В. , како би га сачекала мирне душе и чиста срца, и примила ту благодат коју ће он донети из Јерусалима, да би умножила дарове, обогаћујући се, оцисцујуци се и духовно узрастајући. Амин.

 13 мај. Христос Васкрсе! Данас је празник Преполовљења Педесетнице. Из неког разлога сам очекивала оца В., јер ми се чинило да треба да дође, а он тек данас полеће из Јерусалима. Од Суре, болничарке на неурохирургији сам случајно чула да данас треба узети освећену водичу, јер је данас Господ дошао код ученика. Тако Господ уразумљује и учи кроз разне људе. Ја, грешна нисам одлучила да се причестим Светим Даровима, иако сам од старица-парохијанки чула да је то велики празник и да се треба причестити, што су оне и урадиле као и неке наше послушнице. А ја грешна сам само молила Господа да ме не лиши Свога заступништва, и да ми помогне да се нематеријално причестим. Кући сам имала искушења. Алексеј је нашао посао, али није отишао, само је мало прошетао иако му је први дан. Мало сам се растужила, упала чак и очајање, и у униније, али сам сву своју тугу положила на Господа - Њему је тако угодно и ми због наших греха треба све да трпимо, а не како ми желимо већ како Господ да. Такав је Крст мене грешне - шта сам све у животу радила сад треба да трпим.

14 мај. Чудо, право чудо! Дошао је о.В! Слава Богу! Чини ми се да ми је ујутру кад сам га срела срце стало од радости. Сад схватам како многи од превелике радости чак и умру. Само је благодат Божија и у тужи и у радости. Јуче смо дочекали Господа Који је дошао код ученика. Данас сусрећемо Господа Који је дошао код нас: отац В. је донео неколико просфора из Јерусалима, које је поделио са послушницима. Тако Господ непрекидно благодаћу обитава у нашој Цркви и видљиво преко свете водиће, коју су добели раније, и преко јелеја, а ево сада нас грешне посећује и преко просфоре, укрепљујуци нас у вери и оцисцујуци наше душе. Отац В. изгледа некако узвисено-радосно, некако се сав светли, и држао је водоосвецени молебан. И ми смо се удстојили да примимо благодат и преко свете водиће. Заиста чудо Господње, ево где је рај на земљи, земно небо, мир, чистота, укрепљујуци нас преко таквог молитвеника који се три пута удостојио да буде поред Гроба Господњег. Ми још нисмо чули његове приче са путовања и добићемо благодат и од његових утисака, које ће поделити с нама, као што је то раније радио у недељној школи. 

 Помози нам Господе, да задобијемо чистоту душе и помисли, укрепи нас у вери и благочестивости, дај нам време за исправљање наших живота и обогаћивање том чистотом. Амин.

 15 мај. Непријатељ не спава, и не да нам да се опустимо. Данас сам чула како је сестра-послусница једне од парохијанки са којом се дружи, причала о суботњем предавању о врачарама, и показујући на мене рекла јој како се и ја тиме бавим - дижем руке итд. и да то знају и отац и попадија. Примивши то опет к срцу, грешна, смутила сам се и у души и у срцу, а у глави су ми опет долазиле помисли од нечастивог: како да то кажем оцу? Огорчена, грешна, цело веће сам била оптерећена том клеветом а читајући увече Јеванђеље, открила сам да тако и мора да буде јер узевши на себе Крст Господњи, треба трпети искушења: и клевете и грубости. Али нас грешно тело савлађује и како се слатко оно сјединило с нама и не трпи понижења. Наше страсти владају над нама и не трпе раздвајања.

 16 мај. На исповести сам оцу В. открила клевету те сестре, на шта је он одговорио да се треба учити трпљењу, јер он не може да нас отпусти због послушања, и знајући то он је приговорио послушници, али се она није променила. Мени је дао да схватим да је клевета на њеној савести, а мени која трпим ту неправду и носим је трпељиво, за моје добро, јер је овај живот пролазан, и то што овде заслужимо односимо у Вечност. 

 Тако ми Господ сваки дан показује како трпљењем које мени толико недостаје, себи могу да исплетем венац. А на клевете те сестре не треба обраћати пажњу, јер свако од нас има своје недостатке, и код ње се пројављују на тај начин код мене на други, а треба бити изнад овоземаљског. Мени је то било пријатно. На исповести је сам отац В. неочекивано рекао: “Хајде реци ми шта си желела да ми кажеш�?. То само показује да он види наше мисли и осећања и само чека да му ми то и откријемо и није потребно да му двапут објашњавамо. Како се у мени грешној све испреплетало. Мирско понекад не могу да разумем, а када ми Бог открива исто грешна не разумем. Много тога је за мене затворено, а отворено не видим одмах, као што детету треба да се објасни. Слава Богу, на тај начин ми Господ открива и Јеванђеље и проповеди оца В. Јер смо на читању Јеванђеља у среду открили да ће нас и убијати мислећи да служе Богу. Тако му и дође. Ја грешна сам слаба у вери и разумна по природи. Ти Господе ме утврди и уразуми као дете.

 17 мај. Васкрс је! Просветлимо се људи! Причешћујмо се! Грешна раба Господња је напунила 48 година - и стара је, а и не толико. После Причешћа се не треба грлити и љубити. Али ја сам била смела па сам то учинила са двема сестрама у Христу, послушницама Лидијом и Нином, које су ме поздрављале и жалиле ме јер се не сме љубити, али сам као и раније како ми је Валентина указала молила Господа да ми остави Своју Благодат, као и да дода благодат на благодат ради љубави према сестрама. 

 Кући су ме чекали гости, рођени брат и сестра, и син, да би ме поздравили. Опет сам молила Господа да ми остави Своју благодат коју сам добила примањем Светог Причешћа, јер сам се пољубила са рођацима. Тако сам данас двапут добивши благодат у Цркви од духовних сестара а кући од рођака, умножила је не изгубивши је као раније. 

 Отац В. је у недељној школи причао о путовању у Јерусалим. Путовали су отац В., његова попадија, отац Александар Стољаров и Људмила, старија послушница. Били су у свим манастирима и Црквама који су раније били затворени. Удостојили су се да чују звуке удара маља, којим као да су забадани ексери, целивали су Господњу Плаштаницу, која се налази у десном споредном олтару Цркве Господњег Васкрсења. Отац Александар је од монаха, који носи послушање поред Гроба Господњег, добио уља из кандила. Отац В. је причао да је прво путовање било као “у мраку", друго већ као “у магли", а да је на овом путовању Божија благодат била пристуна на целом путу боравка у Јерусалиму. 

 После вечерње Акатистне службе Христовом Васкрсењу отац В.је заједно са два друга свештеника делио уље са Гроба Господњег. Тако сам се и ја грешна удостојила да на свој рођендан примим Божију благодат и Причешћем Светих Дарова и гранчицом из Јерусалима, директно са Горба Господњег као и преко поздрава духовних и телесних сестара и браће. А у суботу, по Божијем Промислу сам се такође удостојила да од Људмиле-послуснице добијем поклон из Јерусалима - воду из Јордана, а од Марије, наше старе послушнице, табурет ручне израде који ми је давно обећала, али некако није могла да га донесе. И од брата у Христу Алексеја, који нас често после вечерње службе развози колима кућама, како се уморни не би враћали посебно ако је лоше време. Добила сам и новинарски сточић на поклон, мали и низак, али који ми је грешној био потребан за држање молитвеника и друге духовне литературе, коју користим за време вечерњих и јутарње-ноцних молитвених правила. Нека Господ сачува сваког часа и дана све оне који ми поклањају, одевају ме и хране!

 18 мај. Служба у Архангелској капели. Парастос и молебан. Васкршњи стихири. Благодатно место, благодатна служба. Одатле одлазиш као са крилима, а васкршње песме ти не излазе из главе. Тек сада сам схватила сав значај Господњег Васкрсења! Било ми је дато да васкрснем, али сад већ за Господа, за нови живот, за служење Господу. И сам васкрс после клиничке смрти, нов даровани живот, обновљен и оцрковљеносцу, су за мене заиста били Васкрс, када је смрт прошла поред мене само ме мало дотакнувши. Нов живот, пун смисла, не животарење као раније, ве живот у Господу, разуман, ослобођен од греха, од бесмислица, од страсти, обновљен, очишћен, освећен Даровима Светог Причешћа. 

 Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

 П.С. Отац В.је причао о путу у Јерусалим, како су се овог пута удостојили да буду у Сионској соби где је Благодатни Огањ Светог Духа сишао на Пресвету Богородицу и свете Апостоле. Соба је наизглед обична, ничим украшена, чак без икона, али је у њој благодат од предања о силаску Светога Духа које се преноси с колена на колено. У Кувуклији Господњеј су запалили 33 свеће (по броју година Господа) и отац Александар се уверио како Благодатни Огањ уопште не пече руке. Таква је сила благодати која се излива на свеће када се оне пале! Тек када прође неко време огањ почиње да пржи прсте.

 19 мај. Чудо, заиста чудо чини Господ са мном! Господ ми је пре неког времена даровао молитву за глад, коју су читали у манастиру за време глади у Оптина Пустињи и коју ја већ ево четири године читам пре јела. (за време боравка у женском Иверско-Богородицином манастиру 1994 године). Нова молитва против глади од пре две недеље дословно гласи: “да би у малој количини поједена храна имала довољну хранљиву снагу и да не ослаби наше тело, и здравље да се сачува а дух да не упадне у униније". Ову молитву сам читала после јутарњег правила у допунским молитвама. И ево већ трећи месец имам искушење: орагнизам ми не прима мрсну храну ни у ком облику, чак ни рибу. Какве све лекове не пијем, и какве све таблете не узимам и све је узалуд. Још и пре одласка оца В. у Јерусалим имала сам жељу да затражим од њега благослов за свакодневни пост, али се нисам на то одлучила. И ево данас на исповести сам од њега добила благослов да непрекидно постим и у Цркви, за шта ми он раније није давао благослов, разрешујући ме да постим само код куће. Отац В.ми је дао благослов да уопште не одлазим у трпезарију како другима не бих стварала искушења. Ја наравно то нисам очекивала и желела сам да замолим за разрешење за чај како не бих ишла кући само због чаја, пошто кући и тако и тако немам шта да једем. Али десило се следеће: мало сам се скрушила како не бих роптала, али ми Ангео није дао да паднем већ ме је подигао напоменувши ми да се уздам у милост Божију, јер ујутру читам молитву против глади. Тако ме је Господ кроз искушење привео подвигу посног живота, укрепљујуци ме Светим Даровима. Оцисцујуци се телесно поштом, поверавајући себе Богу, уздајући се у Божији Промисао, треба спознавати истинског Бога, утврђујући се у вери и градећи храм Светом Духу. Томе је допринело и то што сам још у свету, радећи у фабрици, сваке године у фебруару-марту растерећивала организам тако што бих на послу узимала само једну-две бомбоне у време глади, кући сам само увече једном јела. И тако, дуго после тога, Ангео ми је припремао стазу ка посту, ка подвигу уздржања у храни. И шест година нисам узимала разна јела, сматрајући да је боље да трошим новац на друге душевне потребе. Просфору сам узимала двапут дневно, после јутарње молитве и у Цркви, после Божанствене Литургије. 

 Тако ме је Господ водио ка очишћењу ради припемања места за усељење Светога Духа. Покајне вечерње молитве Спаситељу и Мајци Божијој, као и свакодневно исповедање грехова у Цркви оцисцују душу и помажу да се виде сопствени греши и да им се супротстави. И најважније оружје је благослов духовног оца за подвиг, за борбу са страстима. Молитве духовног оца помажу у супротстављању свим непријатељским замкама, и без његовог благослова су узалудни наши покушаји да било шта урадимо. Непријатељ то не може да трпи и труди се да прави разне замке, те приморавајући човека на ропот, те на униније, те на раслабљеност. Помози Господе силом Твоје благодати да по благослову духовног оца В. све претрпим, скидајући са себе старог човека, облачећи се у новог, истинског Хришћанина, који је узео на себе Крст Господњи, одлучио да иде Његовим путем. Амин.

manastir-lepavina.org