Нисам пророк, али верујем да ће човечанство на неки начин избећи оно што бих назвао крајњим безумљем или последњим безумљем. То, разуме се, значи да ће идеје хуманизма и духовности ипак преовладати, иако ће процес освајања слободе и у будућности тражити своје жртве.

Пролази и раздобље великих личних тирана.

За нас је битно да не изгубимо омладину и да сачувамо њене заносе. Ако нам то успе, ми смо добили битку за ту бољу будућност.

Да би се некако савладао сав ужас савременог света – те супротности које раздиру сваког, а камоли осетљивог човека – човек мора да пронађе неке своје унутрашње, духовне ослонце, репере. Ту голе речи више не помажу. Свима је јасно да је наступила тужна ера потрошене речи.

А необављених послова колико хоћете, на свим странама. Важно је да те послове човек оплемени и доради додавањем неких садржаја, пре свега духовних. Без њих, без тих вредности, сви наши напори подсећају на ватру која не греје.

Ја бих, дакле, своје погледе свео на формулу: креативни песимизам. То сам научио у разговорима са Исидором Секулић. Формулација, дакле, није моја.

Завршимо ове наше разговоре поруком мудрог Сенеке: „Ништа није тако тешко ни мучно што људска памет не би савладала!“ Наравно, постоји и једна претпоставка, а то је да људи поседују ту памет!

Дејан Медаковић

patmos.rs