О паклу и пакленом огњу – размишљање мистичко

Оци и учитељи, размишљам: „Шта је пакао?“ И судим овако: „Патња због тога што се више не може волети.“ Једном, у бескрајном постојању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дата је била неком духовном бићу, са његовом појавом на земљи, способност да каже себи:„Ја постојим, и ja волим.“ 
Једном, само једном био му је дат тренутак aктивне љубави, живе, а ради тога и земаљски живот и са њим времена и рокови, и шта је било: ово срећно биће је одбацило тај неоцењиви дар, није га оценило, није заволело, погледало га са подсмехом и остало хладно.
 Такав, кад је отишао са земље, видео је крило Аврамово и разговарао са Аврамом, како нам је казано у причи о богаташу и Лазару, и рај је гледао, и господу могао прићи, али се управо због тога и мучио што ће прићи господу без љубави, и доћи у додир са онима што су волели снагом љубави коју је он презрео. 
И тада види јасно и говори себи: „Сада већ имам сазнање, и мада сам пожелео да волим, неће бити подвига у мојој љубави, ни жртве неће бити, јер је завршен земаљски живот, и неће доћи Аврам да макар капљом живе воде (то јест поновним даром земаљског живота, ранијег и активног) угаси пламен жеђи за љубављу духовном, којом сада горим, а на земљи сам је презрео.
 Нема више живота, и времена више неће бити! Иако бих радо дао свој живот за друге, то већ није могуће, јер је прошао онај живот који се могао принети на жртву љубави, и сад бездан дели онај живот и ово постојање.
Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим кад би и постојао пламен материјални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну.
А одузети муку духовну немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би постали још несрећнији. Јер, ако би им праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили и дозвали их к себи, у безграничној љубави својој, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен за сличне, делотворне захвате љубави, која је за њих већ немогућна.
У бојазни срца свога мислим ја, међутим, да би им баш свест о тој немогућности, напослетку, послужила као олакшање, јер, примивши љубав праведних а не могући је узвратити, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли најзад као неки облик оне делотворне љубави коју су занемарили били на земљи, и као неко дејство њој слично...
Сажаљевам, браћо и пријатељи моји, што не умем да кажем ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији.
Грех је, рећи ће нам се, за такве се богу молити, и црква њих на изглед одбацује, али ја мислим у тајности душе своје да би се могло помолити богу и за њих. Та неће се Христос на љубав разљутити. За такве сам се ја у себи целог свог живота молио, то вам исповедам, оци и учитељи, а и сад се сваког дана молим.
О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања непобитне истине; има их страшних, који су се сасвим предали сотони и гордом духу његовом. За њих је пакао нешто добровољно и незаситно: то су добровољни мученици.
Јер они су сами себе проклели, проклевши бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи сопствену крв из тела сисати почео.
Али, вечито незаситни, они и опроштај одбацују, бога који их зове, проклињу. Бога живог без мржње гледати не могу и захтевају да не буде бога живога, да бог уништи себе и све створење своје.
Они ће горети у огњу гнева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...
____
Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови”

Разбистравање