Излаз из ћорсокака неурозе

Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте. (…)

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији.

У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса – него их стресемо са себе?

Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте. (…)

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији.

У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса – него их стресемо са себе?

Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

Владета Јеротић

patmos.rs