Спасење је увек дар Христов! Тy ca наше стране нема никакве заслуге или зараде. Већ је потребно истински спознати да грех јесте грех, и да је грех зло, и да је грех лаж, и да је грех непријатељ човека.
Потпуно покајање у православљу настаје храброшћу а не сентименталношћу. Човек устаје на БОРБУ. Свети оци говоре, да у човеку постоји дар јарости, гнева, и да је то дар Божји. Као дар способности да узимамо храну. Али из дара једења може настати страст ка једењу. Тако је пак и са гневом иза кога стоји подвиг, динамика. Потребно је да добродетељ буде офанзивна - активна, а не пасивна. Али ако се она деформише, може постати тиранија за друге, претворити се у агресију. Треба бити динамичан! Треба се борити против зла. Православно покајање има ту врсту "јарости".
Хришћанство је динамично а не пасивно. Хришћанство није нека врста "апатије" како су га схватали древни стоици. Ствар није у томе да умртвимо себе, већ треба у себи умртвити своје служење злу, греху и ставити себе у службу Богу. Живот није нирвана. Живот је причешћивање, слављење Бога, уздизање, узрастање.
Зато је покајање истинско ако се оно заиста дешава, ако је активно, ако оно истовремено и разбуђује човека, ако он истовремено осећа себе прозваним.
+Епископ Атанасије Јевтић